Delo

песник посвећује неколико строфа женским ногама, о чему је више била реч. У том смислу и правцу протиче цео период живота Оњегннова, који је изнесен у овом роману. Пошто се сит науживао дарова Бахуса и Киприде, досади му најзад све, и он осети ону, како велн Пушкин, општу руску болест, коју Енглези зову бр1ееп, а Русп — хандра. „У њему се, — читамо у роману, — осећања рано охладише, њему досади врева великог света; лепотпце престадоше бити сталан предмет његових мисли; неверства га њихова уморише; другови му и пријатељство додијаше; бпфтек н штрасбуршку паштету није могао непрестано заливати шампањцем и просппати досетке, кад га је болела глава. Једном речи: Оњегин сасвим охладне према животу. Повукавши се тако сам у себе, он поче да... пише! Малко је чудна ствар од куд Оњегин сад наједаред, после онако оскудног и несолидног школовања п образовања и после живота, који је толико удаљен од књиге, од пауке и озбиљних мнсли, од куд сад наједаред да почне иисатп. Но сад, како му драго, ми видимо Оњегина за списатељскпм столом. „Оњегин се, — вели песник, — затвори код куће, н, зевајући, латч се пера; хтеде да пише, но тај упорнн посао постаде му досадан; ништа не изађе испод његова пера, н не би му суђено да доспе у свадљиви еснаф људи, којима и сам прппадам...“ Увидевшп да му ум није створен за стварање, Оњегнн ноче да чпта. Но ни књиге га нису привлачпле, оне му се учиннше или досадне, или без озбиљне садржине. Код једног писца, — тако умоваше Оњегин, — не беше савести, код другог не беше смисла. У једној књнзп преживела старина, у другој нова садржина, али мирише на старо... Ми већ видимо шта је није кривица толико до књпга,1 колико до самог Оњегина, који није спреман за озбиљну лектиру и коме је, после раније описаног начнна живота, немогућно било привикнути се озбиљном занимању. Једнога дана Оњегину стиже вест да му је на самрти богати стриц, који жели да се опрости са синовцем, јединим сво1 Пушкпп на једном месту пменује књпге које је Оњегпн чптао. Међу њпма има врло озбпљнпх п корпснпх књпга.