Delo

324 Д Е Л 0 дође после Пушкина. Оњегин презире своју околину, сматра је за недостојну свога друштва и пажње. Пушкнн као да оправдава тако држање свога јунака према својој околнни н вели: „Ко је живео и мислио, тај не може да у својој дунш не презире људе“. Но, као што се внди из самог Пушкиновог описа, Оњегин дотле нит је жшвео (како треба), нит је мислио, и никако није имао права презирати људе из своје околнне, који, ако нису били бољи од њега, горн свакојако нису могли бити. Пушкин описује и ту околину Оњегинову, и ми никако не видимо да она стоји ниже од јунака романа. Његово нељубавно држање према својој околини достиже свој врхунац у његовом поступку са Ленским, с кОјнм се зближио и спријатељио у селу и којега он једном приликом, зарад свог ћефа и каприса, увреди до дна душе. Ленски не налази другог излаза из свог очајног положаја, но изазива Оњегпна на двобој. Оњегпн зна да је сам лакомислено изазвао тај двобој, али му спћушни обзпрн и врло свакидашња таштина не дозвољавају да се са другом објасни и измири, и равнодушно убија Ленског на двобоју. Пушкин, истина, увиђа да та.ј поступак није достојан озбтгљнпх, карактерних људи, хтео би као н да га осуди за то, али све он то чини тако неодређеннм и еластичним изразима, да читалад не зна на чему је. После неколико строфа то се заборавља, и песник, говорећи о свом јунаку, употребљава изразе, нз којих је јасно да је за њ .јунак романа несвакидашња појава, човек узвишеног духа и необнчног ума. Да би читалац могао што боље уочити како се знатно разликује Пушкинов морални критеријум за оцењивање животних појава од крптеријума епохе реализма, потребно је да се овде подробније опише она црта Оњегинова карактера, која је избила на виднк приликом судара са Ленским. Тек тада, кад нам буде подробно познато све што је предходило убијству Ленскога, моћи ћемо како треба оценнти природу и велпчипу Оњегинове погрешке. Упознавшн се са прпродом те погрешке и имајући па уму раније нстакнуте негатпвне црте Оњегинова карактера, ми ћемо моћи правилно оценити држање Пушкиново према своме јунаку и имаћемо на тај начпн довољно материјала, да упоредимо држање Пушкиново према појединим појавама живота са држањем руских писаца реалне епохе према сличним или истоветним појавама. Нама ће тада бити јасно