Delo

ПУШКИН II РУСКИ ПЕСННЧКИ РЕАЛИЗАМ 325 да су Пушкпн и писци, који су се јавили после његове епохе, веома удаљени једно од другог у ономе, што је у руском поетском старању најбитније, а наиме, у моралннм принципима, на основу којнх се оцењује, расветљава у песничким производима опнсивани живот. До неспоразума, раскида прнјатељства и несретног двобоја између Оњегина и Ленског дошло се на овај начин. Кад су се Оњегин и Ленски упознали, и Оњегнн дознао за љубав свог млађег прпјатеља према Олгн Ларнној — Оњегин изјави једнога дана жељу да га пријатељ представи породици Лариних, што овај одмах и учпни. Враћајући се у вече од Лариних кући, Оњегнн цинички примећује свом другу, да се чуди како се исти могао заљубити у Олгу. Она Је, вели, као Вандикова Мадона: буцмаста, црвена у лицу „као тај месец на том глупом хоризонту“. Осетљивог Ленскогје тај непажљиви одзив о предмету његове љубави непријатно дирнуо и он је целог пута ћутао. Другом једном приликом састају се пријатељи опет, и Ленски вели Оњегину да ће ових дана оиет ићи к Ларинима на Олгпн нмендан. Позива и пријатеља, дапођесњим. Оњегин неће: боји се да ће тамо битн много света и „свакојаког олоша“. Како се овде није радило о неко) бог зна како важној ствари, и предмет је разговора био сасвим незнатан и без значајан, Ленски, као што се то чини у таким приликама, да би само помогао свом другу, да савлада своје избегавање људи, — примећује да код Лариних тога дана неће бити никога, осим домаћих. Чувшн то, Оњегин пристаје да посети Ларине. Но дошавши тамо, он види да му Ленски није казао праву истину: кућа Лариних беше пуна гостпју. Така мала погрешка, коју је Ленски учинио у најбољој намери (да би пријатеља пзвукао из досадне и штетне самоће) стала је Ленскога главе. Доспевши на тај огромни пир, — читамо у роману, — наш особењак беше већ срдит. Кад још уз то опази уздрхтали поглед и љубавну чежњу у њега заљубљене Татјане, Оњегин се ражљути, намргоди и онако љут закле се да ће Ленског озлоједити и ваљано му се осветити. За тако малу непријатност, коју му је Ленски сасвим нехотице н но доброти свога срца проузроковао, науми Оњегнн да својом познатом вештином збуни главу песникове Олге, да јој у току тога вечера заврти мозак и да је у себе заљуби. II доиста, њему полази за руком да разруши