Delo

328 Д Е Л 0 „гЈбацивши терет светских услова, одрекавши се као и он (Оњегин) од таштине (?)г, ја се спријатељих с њиме у то време. Мени се допадаху његове црте, његово нехотично предавање маштању, особењаштво коме је немогућно подражавати и оштри, охлађени ум...“ На крају романа, кад смо дознали све оно, што је горе наведено и што се нама никако не може допасти, Пушкин вели да он од свег срца воли свога јунака (гл. VI, стр. 43.) А кад се у завршној, осмој, глави романа некоје личности изражавају о Оњегнну неповољно, песник га узима у одбрану и вели: „Зашто се тако непријатељски изражавате о њему? Да ли за то, што смо сувпше брзи да о свему суднмо; што непажљивост пламених душа вређа самољубпво ништавило, или изазива његов смех; да ли за то... што је глупост брзоплета и зла и... што онај, који хоће да нам се допадне, пе сме бити впшп од осредњег и просечног човека“. Смисао је те строфе, као што се јасно види, тај, да је Оњегин човек вишега реда, а околина, у којој он живи, не трпи га за то, што се он издигао изнад општег, ниског ниво-а; што његов несвакидашњи ум тражи простора... Пушкин налази да су ум и срце његова Оњегина — несвакидашњи, необичнп. Кад га Татјана (гл. VIII, строфа 45.) кори, што се предаје таштим сновима и неостварљивим жељама, она му вели: „Шта вас је довело пред моје ноге?... Како да човек са вашим умом и срцем постане робом ситног осећања?“ Уопште, из тона многих места у роману, у којима Пушкин говори о свом јунаку, јасно је да писац воли свог јунака и хтео би да нам га представи као неки пдеал, или нешто идеалу блиско п слично. Песници из епохе књижевносног реализма то не бп учинили — они нити би се колебали у својим односима према Оњегнну, нити би га снабдевали ореолом узви11 Да се Оњегпн одрекао од таштпне, то се не впдп нп пз те, нпти пз пкоје од ранијпх илп следећих глава романа. Напротпв, као што се впди из горе наведенпх места, Оњегин је остао веран роб таштине од почетка до краја романа. Начпн, како је овај роман постао (он је писап, без предходно п коначно утврђеног плана, чптавпх девет годпна) узрокје, те у њему пма много недоследности. То је осећао врло добро п сам Пушкпн, којп једном прплпком изрпчно велп: „Довршпо сам прву главу („Евгенпја Оњегпна") све сам строго разгледао: протпвуречпостп врло много“.