Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 337 види само колико је у том писму извртања. Немој га показивати Игњату. — Не. Нећу — одговори Марина која је свим срцем и душом желела добра госпођпцц Ратковској. Идућн за мислима с којима се бактао од толико времена, Полањецки нонови женп без мал не од речи до речп оно што је сам себи толико пута говорио: — Има неке логике, која казни, а оне сад жању то што су посејале. Зло је као талас који удара о брегове и враћа онамо откуда је и дошао. На то Марина стаде сликати штитом шаре по поду као да се о нечем замислпла, а затим подиже на мужа своје светле очп и рече: — Истина је, Сташо, да се зло враћа, али се враћа као и кајање и туга, али је Господу то доста и не казни внше. Кад би Марпна знала колико је њему потребно олакшања па му хтела у том помоћи не бп никад изабрала бољих речи него -те што су биле. Полањецки је од некојега времена живео у осећању: да се њему мора неко зло догодити и од тога је силно страховао. Тек је сад од ње дознао да онај талас што се враћа може бпти кајање и бол. Да! Накајао се он и то још колико, није му недостајало ни бола, а осећао је исто тако, да би радо још толико пропатио само да се то изравна. У том тренутку дође му да загрли ово чедно створење тако пуно простоте и истине, од којега је потекло толико добра за њега, и што то није учинно, то једино није због тога да је не би узбуђивао, из обзира на њено стање, и ону несмелост, која му је везивала руке. У место тога он принесе к устпма њену руку и рече: — Пмаш право — претерано си добра. А она весела због те похвале насмеши му се и стаде се спремати да иде дома. Кад је изашла Полањецки приђе к прозору и отнрати је очима. Издалека је гледао како се отежалим кораком прекреће, видео је у исто време њене црне косе испод шешира што стрче, и у том тренутку осетпо је више него нкад дотле да је то њему најмилије биће, и да ту једну само воли — и да ће је до гроба волети. Дело, књ. 37. 22