Delo

340 Д Е Л 0 мања — макар и од Кремјења! Кад бих имао времена да тн испричам шта све планирам, ти би и сам признао, да би та мало коме могло пасти на ум. Може бити да ћу имати посла и с вашом радњом. Бидиш да се не дам... И жену сам потпуно обезбедио. Би што би! Други би на мојем месту и горе прошао. Је ли? Алп сад хајдмо мојој жени. Полањецки је некако уз горчину слушао Машкове речи. Дивио се до душе његовој душевној отпорности, али је у исто време осећао да он оскудева у равнотежи, којом се разликује предузимљив човек од предузимљива авантуристе. Учинило му се да у Машку има још нечега од будућег углађеног плебејца, који ће се још дуго копрцати, али који ће у исто време све ниже и ниже падати, док најзад не сврши са искривљеним ципелама у кафани нижег реда, где ће међу тако исто прљавим величинама причати о својим некадањим подвизима. Размишљао је и о том како то све долази због лажног пута којега се Машко латио и којега се, поред све своје интелегенције није умео опростити. Ето и сад поред своје жене правио се оно што нпје. Донекле је он то и морао чинити, али кад се сала стала пунити светом, кад гдекоји познаници приђоше да се поздраве н измењају по неколико речи с њим он се тако високо а љубазно држао, да је Полањецком дошло криво. „II сад помисли само — мислио је — да он бежи од поверрлаца; а шта ли би било кад би од некуда бахнула каква срећа!“ У том се чу звоно, а од прозора се чу брз звизак локомотиве. Свет се стаде кретати и журити. „Радознао сам да видим како је сад њему у души!“ помпсли Полањецки. Али он у таквом тренутку није могао да се опрости својих обмана. Може бити да му је срце притискивала зла слутња, да је у том тренутку постао видовпт: да ту жену, коју је тако волео, неће више вндети, да се креће проневери, паду, али није му било могуће нн да каже жени шта је осећао, ни да се опрости с њом како би хтео. Чу се друго звоно. Изађоше на перон и Машко се задржа још мало пред спаваћим вагоном. Светлост од фењера падао му је управо на лице, на којем се око уста појавише две боре. Али је сад говорио мирно, као човек којега посао гони на неколикодневно одсуствовање од куће, и који је уверен да ће се вратитп.