Delo

ОПШТИНСКО ДЕТЕ о наслагано благо смокава, трстанскога воћа, бонбона у разним бојама и у разним фигурама. Па одмах мало даље, друга чаробна пећиба, где .је-наслагано благо каквога није било ни у пећинама из хиљаду и једне ноћи. На средини излога тањир а на тањиру ^лепа, чиста, бела прасећа глава окићена першуном и целером, д-ржи орах у устима и смеши се на пролазнике, па око ње, с Једне и друге стране, наслагане кобасице у купу, као ватрогасно црево. Па онда шта свега другога ту још није било п како је све то лепо било тек размештено. Бленуо је тако мали Сима, док му тек не приђе један господин врло љубазно. Помилова га по образу и упита: — Чиј си ти мали? — Ја? — упита Сима преплашено — ја нисам ничији. — А били ти јео мало онога што видиш у излогу? — Па би — вели Сима. — Би, јели? Врло добро, ајде ја ћу те частити! — и он узе Симу за руку, те уђоше у велику кобасичарску радњу на Теразијама. У собици позади радње заузеше један сто и господин најозбиљније закуца. Мали пемац са дугачком белом кецељом дотрча и стави се на расположење. — Дајте мени онако, повеће парче куване шунке а за овога мога малог један пар куваних виршла. Донесте ми и једну крнглу пива. Док је пиколо све то спремао, Сима је посматрао испод ока свога новог познаника којега никад дотле у животу није видео. Господин је би дугачак, сув и мршав, прљавих зуба и неизбријан. Нос му је био танак и кукаст као хекнадла а тако исто танки и фини били су му и прсти, тако да му је рука више лпчила на виљушку увек спремну да се убоде у шунку. Ни одело на њему нпје одавало баш врло великог господина али, по свој прилици, под тим је оделом куцало племенито срце кад је ето узео са улице малог Симу, којега нит зна нити познаје, и довео га да га нарани. Кад пиколо донесе наручена јела и Сима и господпн алапљиво збрисаше све што је било пред њима. — Допадали ти се? — пита љубазно господин Симу. — Здраво ми се допада — одговара Сима и брише рурукавом уста. — Па би ли још?