Delo

26 Д Е Л 0 скоро као скерлет, али већ нема и оборене главе, брзим, чвр* стпм кораком оде за братом у кућу. Простачка, али п.уна жалоснога значења ова сцена, учини на мене непријатан утисак. Ма колико ми биле неразумљиве особине карактера Чињскога, ма каква била прошлост његове сестре, живот ово двоје људи одвојених од света, исмеваних, презираних, који су вукли мрачну, хладну, безбојну егзистенцију, био је и сувише суморан, да би могао не будити дубоко сажаљење. С тога у првој згодној прплицп испуних тражење Марнјанино, и најблаже, на начин што сам умео убедљивији, преставнх Чнњскому да је дужан више водити рачуна о своме здрављу, мање радити, мање проводити бесаних поћи и не уздржавати се од ствари неопходних за одржање снаге и живота. Слушаше ме на.јпре зачуђен, по том мало срдито, најпосле се осмехну и, лако слежући раменима, рече: — Сигурно је ту Маријана умешала своје прсте... видео сам да је ишла за вама и знао сам унапред о чему ће вам говорити! Али ви јој немојте веровати... мени све то не шкоди... нн мало не шкоди... а сестра се брине, као свака сестра... Истину да вам кажем, она ми често досађује тим својим: те једи! те спавај! те немој више пнсати! Али шта ће се... друкче не може бити... та нас је само двоје на свету!... Видео сам добро да мој говор није учинио нн њега ни најмањи утисак и да ће и даље живети као што је живео дотле, преморавајући се радом и мучећи своје тело. С тога се јако забринух, кад се и норед своје педантске тачности не јави једнога дана у обично време. Мислио сам да се разболео, а моје ми се домишљање учини несумњиво тачно кад, одлазећи послом у канцеларију, угледах место на коме је он обично седео, незаузето. — Не знате ли господо шта је са Чињским? упнтах двојицу тројицу боље ми познатих чиновника. — Није био данас код мене, а и ту га не видим. Да се није разболео? На велико моје чудо а мало и јед, цео одговор на моје питање беше за два три стола загушен смех и весело сашаптавање. — То је, молим вас, врло забавна прича, гушећи смех одазва се најзад онај писар злобна изгледа и пакосних очију, који, како се чинпло, највише није волео Чнњскога и највише му завидео на уштеђеном новцу.