Delo

ЧУДНОВАТ ЧОВЕК 25 Заборавила је потпуно о блиској напасти, крупна суза задржана мало час клизала је сад лагано по тамном јој образу, сад кад су јој очн мутним погледом утонуле у простору, као са страшљивом одвратности пуном пренераженошћу упирући се у далеко привиђење овога страшнога света, о коме је говорила. — Потрудићу се да учиним све што буде од мене зависило, да бих наговорио вашега брата... Још не изговорих последњу реч, кад два малишана, већ одавно иза леђа Маријаниних вребајући згодан тренутак, користећи се њеном замишљеношћу, зграбише остраг мараму којом је бнла покривена, и свукавши је с ње стадоше да беже кући, гласно се смејући и нлазећи. Марама се вукла за њима по блату а боса, разбарушена девојчица, јурећи другове, газила је по њој. Пођох два три корака с намером да изгрдим децу и да им одузмем дочепани и по блату вучени предмет, али се Маријана не даде претећи. Са зажареним очима, са бурним прсима, као рањена лавица, појурн за децом и док би тренуо оком својим великим, црним снажним шакама ухвати једнога од малишана за косе, а другога за јаку од капутића. — А ви, неваљали балавци — викаше да се дворнште орпло — хоћете ли ми дати мира кадгод! шта вам ја чиним, лупежи, разбојници! Свакп од ових израза пратило је дрмање за косу једнога, за јаку другога. Малпшани се дераху од бола и пакости. На њихов глас јавише се пред кућом две варошке у сукњама, кецељама, са рукавима више лаката засуканим. Борба отпоче. Впка женска и дечја, грдње и псовке испуњаваху двориште, кад се на вратима од куће појави Чињски. — Маријана! — викну својим пригушеним гласом. Иобеснела жена баци на њ летимичан поглед, али не престаде да виче и да размахује рукама према суседама, које су такође викале и размахивале. — Маријана! — понови Чпњски — хајде у кућу! — Ма лицу му се видела жалост, глас је имао звук заповестн, впше но молбе. Жена опет погледа у њега, глас јој се смањи, зажарени поглед окрете се к земљи, мало носле презрнвим покретом, и не дижући очију истрже из суседпних руку мараму, и румена