Delo

ЈЕОЕН ЛЕДНЕ ЖЕНЕ ЗУ» зар не? Држим, да је то онај врло велики госцоднн до кога сам, код вас на ручку, имао част да седим?... отац дражесне младе девојке, госпођице Кларе?... — Да, г. Ескије. Он би био потпуно довољан да сам свршава послове у банцн, а у Луксембургу имамо одличног управитеља... Али то не може да се докаже мом мужу, самољубив је он у томе и хоће да је овде. Свештеник опусти једно, по свом обичају, продужено „хм“ које је сада јасно говорило: „Знам ја какав је човек ваш муж, он се не води како би се хтело“. — А госпођица Клара, продужи он, јесте ли што скора чули о њој? — Вечераће код нас данас. — Тако, рече свештеник бацивши поглед на лисни календар обешен о зид... Данас је прва среда у месецу, дан излаза пансионаткиња из Сиона. Кашљуцну и, играјући се ножем за сечење хартије, продужи: — То је веома пријатна особа: могу то да кажем, пошто сам имао задовољство да се с њом упознам прп предавању о смирености у Сиону. Веома иснравна, веома одлучна. Велика ће то хришћанка бити у животу. Она вам је нека даља рођака, Је л’ те? Госпођа Сиржер поцрвене. — Није. Клара је, заиста, кћи овог великог господпна, г. Жан Ескијеа, ортака мога мужа. Ми смо веома стари пријатељи, али нисмо рођаци. Освојена нежном собном топлотом пустила је да јој се огртач смакне на наслон од столице. Настаде кратко ћутање... II свештеник и отмена жена тражиле су приступ за правп разговор за који је она дошла п који је он очекивао. Али им то никако пе испаде за руком. Само свештенпк, смејући се као на какву згодну досетку, рече: — То ће бити само присни пријатељи, на Ваграмском тргу, вечерас ? — Да, одговори госпођа Сиржер ... Пошто се мало устезала, изненадно рече: — Имамо сад једног новог госта, Мориса Артоа, г. Морнса Артоа, снна старога дпректора Парнске п Луксембуршке Банке. — Онога што се је...? — Да... што се је убио.