Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 397 — Желите лп да вас саслушам у светој исиоведаоиици?' — Ох! не. Хтела сам само да се иосаветујем с вама, да од вас потражим савета... Јако сам сад узнемирена. Свештеник виде да јој се сузе нагомплаше у очима. Ухвати је за руку. — Но, драга моја кћерн, будпте иоверљиви... Рецпте мп... Исиоведник је пред вама. II као да замени све оно што му је недостајало из пспо> ведаонице, тихе и мрачне цркве и решетке на калуђеричким собама, он помаче лампу, утули је мало, притисну џепну мараму на своје слепе очи и сакри очи. — Да чујем. Она је говорила, путујући до свога признања, као што то чине све жене, најудаљенијим путевима, закашњујућп се око око најситнијих околности, клизећи преко чнњеница

Ви знате, оче мој, положај мој нрема мом мужу. Вбог њега сам .ја некада јако патила, па сам се после решила и на развод брака. Због његове болести то је бпло природно. Једно покрај другога ми смо живели сасвим мпрно и, присуство г. Ескијеа, пријатеља и мог и његовог, угушивало је сударе. Није то, посигурно, сан о женидби којн замншља каква млада девојка... али је то сношљивије...“ Свештеник је благо спречи да се не удали од предмета. — Да, драга кћери, знам ја све то. Е лено, има ли још чега новог у вашој кући? Да ли се г. Сиржер нроменио према вами? Да ли је...? Он је предвиђао, једно време, да ће му преплашено прнзнати неугодни новратак који чине, покашто, мужеви својим дуго времена напуштеним женама: повратак кога се оне више плаше од напуштања, и нротиву кога ирибегавају одмах својим природним савезницима, свештенику и лекару. Госпођа га Сиржер разумеде. — Ох! не... рече, Богу хвала, не!... Она се трудила да наставп своје негодовање, па затпм. пошто то није могла, на мах се одлучи и, загњуривши лпце у руке, рече: — То је... то је Морис Артоа, младнћ о коме сам вам говорила... снн старога ортака мог мужа којн сад стапује у задњем одељењу... Свештеник номисли: „Одмах сам се досетпо.“