Delo

X Г 0 Н II к л 131 глумица, али она увек игра једпу те .једну улогу. А то, наравно, није особина бољих глумица. Oua има, сем иптелигенцпје п темперамента који иису сасвим незавндни, неколико срестава на расположењу, узевши у обзир и срества говорног органа, и држање, и гест, и мимику, која уме да уиотреби скоро увек успешно. Алп како тих срестава на броју има мало, она постају, благодарећи томе што она сваки час излази на бину у најразноврснијим улогама, понављањем, досадна, а oua сама једнолика. Она је једполика — а глумци морају бити столикн — и то нас и наводи на мисао да она увек игра једну улогу, своју улогу. А j томе глумачки индивидуалитет, покрај свег парадокса, није. Глумачки је индивндуалитет супротан ономе који се од нас тражи. Он је, изгледа ми, баш у томе да га они немају, управо да је сувише еластичан, да их имају много на расположењу и употребе кад који затреба. Г. Л. Поповић, као што сам и раније казао, схватио је улогу правилно и извео, не до појединости, успешно. Г. Милутиновић је играјући Вронскога изиграо Вронскога. Он је играо, у трн четврти своје улоге, Милоша Обилића. Гласом пак својим, само да неби говорио природно, што му је већ и у навику ушло, подражавао је т. зв. „дрхтећој армоници“. Иначе, два три пута га је трећа галерија ноздравила извеснпм анемичким пљеском. Госпођи Харитоновићкн, као Сергију, сметао је прилично њен женски глас, иначе је, нарочито друге вечери, имала изванредно срећнпх п погођених момената. Г. Сотировић, као Макотин, веома епизодној улози, имајући да игра развратног циника, био је добро нримљен. Г. Туцаковић је у својој епизодној улози „посилнога" код Вронскога доста претеривао и, отуда, примно од публике добродушан п симпатичан смех. И Г. Д. Јовановић је играо нешто. Г. редитељ је прве вечери, за време трка, наместио леп дан с кортинама па којима је било насликано ведро пебо. Друге вечери дан је био облачан с таквим истпм кортпнама. Прве вечери, тамо у пољу, за време трка, виделе су се две тополе. До сутрашње изникла је још једна. 9* Б. Л.