Delo, 01. 04. 1907., str. 163

156 Д Е Л 0 Срби на Приморју између себе. Па да будемо начисто са собом. Да се разумијемо п да будемо споразумни у сваком часу! „Ми имамо за собом прошлост од дванаест година рада, рада стална и упорна, увијек тешка, а често мучна и досадна. Ми смо тијем радом задовољни. Ми можемо изаћи чистијем челом пред народ и још се можемо понијети. У сваком послу, гдје се тицало имена нашега, језика и слова нагаега, и сваке наше правице, ми смо своју дужност најсавјесније вршили. Бранили смо и програм наше странке и опће земаљске интересе. Нијесмо навикли хвалити се. То наша слабост није. Али понос није слабост ни мана, него врлина, кад се с правом и у згодно доба може истакнути. Можемо, дакле, без ичијег укора нагласити, да нам је рад и признат и похвалан од свијех Срба> колико их има свеснијех и поштенијех. „Него наше су околности врло тешке. Далмација је сиромашна и уска земља за све нас, колико је у њој. Још нам је тјешње, подијељенијем на иартије. II то се могло подносити. Управ права политичка борба народе не сатире. Напротив, кријепи их и подиже. Али код нас почела је тавнити свијест политичка. Код нас опада опћи политички морал. Вјерске задјевице, пркоси, лични узроци ночели су превлађивати. Као да се међу нас увлачи зараза морална. Ово смо наше мнијење често исказивали. Признају нам га и с оне стране, на коју пада највећа одговорност за ово стање. Хоћемо ли и ми, Срби, хоће ли и наша странка подлећи овој моралној болести? „Ми већ имамо и својијех прирођенијех мана. Планемо и час се угасимо. Занесмо се нашијем програмом, за нашијем идеалима, на падамо у немарност и ништа нас се на свпјету не тиче. Док једни раде и упиру, други попуштају и бјеже, или још издају! Тако не може бити постојана п сложна рада. А без тога не може бити напретка и успјеха. А гдје тога нема, не може бпти ни љубави и међуђусобног ноштовања, него наступа раздор, са својим немилнјем пошљедицама. „Преколани Срби из Дубровника потакоше мисао, да овај лист излази два пута нед.јељно. Потакоше мнсао и пружпше свој прилог. Овијем су предлогом погодили опћу жељу свију Срба, која се толико пута истицала. Почесмо и опет запесмо. Срби из Дубровника потегоше велико уже, а остали попустнше