Delo

JECEII ЈЕДНЕ ЖЕНЕ ЖЈ I ватог, који је ннје нп мало примамљивао, којн је застрашавао! Страх јој поврати снагу отпора. Баци се иод ноге своје тетке: преклиљала је да је остави у манастиру. Хтела је, говорпла је она, да буде калуђерица. Каноница се нн мало не узбуди. Ужас од брака који је пре времена обузео допао јој се, јер је то био звак невиности. Она је нашла да је она сасвим подесна за Антона Сиржера: јер просилац је био Антон Сиржер. Пошто су му новцн били при крају, пошто га је уморило осредње стање и лаћање крајњнх средстава, а бно је јако обузет потребом да буде човек богат и од утицаја, расипник се одрекао свега и пристао на брак. Два финансијера од његових пријатеља, Жан Бскје и Роберт Артоа, основали су пре неколико година две банке, једну у Паризу а другу у Луксенбургу. Те су радње напредовале, али су кашггали били слаби; морали су да се задовоље ситним пословима какве има обласна клиентела. Управници су мислили да је прошире; понудилн су Сиржеру положај садиректора ако донесе капитала: капптал, који би упослио био би тај мираз Јулијин који је јако била увећала Г-ђа де Ла Мар. Јадна Јулија није била толико снажна да би се могла да бори са уједињеним вољама својих родитеља и каноннце и дошла је из Буржа да буде нобеђена. Па ипак, нре но што је пристала писала је сестрн Козими пнтајућп је: „Шта да радим?‘ Из једног манастира где су је прогнали, одговорила је: „Дете моје, за нас, слабе жене, има само два нута који нас воде у будућност: један је брак, а други религиозни живот. Све друго је преки пут. Пини ми се да вас добро познајем: ви нисте створени за религпозни живот. Ако се осећате способни да волите свога мужа, на ма то не било одмах, него доцније, кад га упознате, удајте се.“ Јулија се искрено питала: Да ли је она способна да волп једног уморног, али елегантног, умиљатог, чак н галаптног човека, кога су јој приказали и који је, од тада, редовно долазио да је посети код њене тетке, доносећи са собом увек најређега цвећа?... Ах!.. ћако да одговори? Она није могла да замисли гпта значи реч „волети“ која би била објашњена човеку који је тако равнодушан. Он је под том спољашношћу човека којп је прожпвео, носио једну јаку, немирну и авантурама намучену душу. Он ie одиста већма желео мало живљу п одлучнију другарпцу која