Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ љубоморе нити каквпх немира. Beh извежбано љубавнпчко искуетво говорило му је: „Имаћу ову жену“, јер је он нрочитао у н.еним очима оно што женске очи не умеју да сакрију, прочитао је: несвесну жељу да се пода и жудњу да буде вољена. Само је не треба застрашити; једна пренагљеност може све да поквари. Она је била чиста и створена да се воли а никад није имала прилике да воли. Ириметио је он у срцу ове жене отвор који је он сам створио, а ни сам није знао како. Е лепо, то је тај отвор који he он сам да прошнри и кроз који he да уђе страст и жуд. Он се, дакле. задовољи и потрудн се само да што уже смеша њихова два живота. Прнвикну је на миловања, али се веома добро пазио да никад том миловању не да љубавнички изглед. Та су мнловања, мало по мало, постала навике; и, пошто није могла ни да сања ни да му нх закрати, Јулија поче да се буни. Ах! она је била безазлена, те није ни тражила, ма и несвесно, да затвори очн пред тим. Прве своје плашње расула је она овим софизмом: „Ја сам за Мориса мајка; што мајка допушта своме сину, то и ја њему допуштам. II то је све. Да је она смела да се испита, да није продужила да се спушта низбрдицом са својевољно завезаним очима, приметила бп да се тешко материнским п братовским могу да назову њихова међусобна миловања. Чим би били заједно у купеу руке би се њихове сједињавале: Морис би их приносио уснама н ту их дуго задржавао. Наслањање на' њене груди није се више усуђивала да закрати, наслањање за које је он преклињао са толико чежње у дубини својих очију; пристајала је она на то да би чула речи које је тада изговарао и које су, као каква роса, падале на њу: „Срећан сам... Останимо тако!...“ Неосетно су се преображавали и они најскривенији кутови њени. Нека врста кокетерије за коју је она пре неколнко месеца веровала да није способна, некаква жеља да се допадне и да изгледа млада, обузели су је п тихо захватали. Довољно је било да Морис пзрази какво своје мишљење о њеном начпну чешљања или о тоалети гта да га она, без препнрања, задоволш. Таласасте витице своје заменила је простим увојима раздељеннм на средини чела који су на тај начин појачавалн њен весталски тнп. Морис је пшао с њом и код кројача, и код модискиње, па чак и кад би куповала.какве ситнице за тоалету. Овај човек. који је носио једну уметничку душу. са једпом особитом немоћн