Delo

46 Д Е Л 0 и четврти брак лица православне вере јављају се као предмети надлежности грађанског суда тек пошто духовни суд донесе своју коначну одлуку о оптуженима (ст. 1014). Кад духовни суд донесе своју коначну одлуку т. ј. пошто Синод, као највиша духовно-судска власт размотри и коначно оцени одлуку епархијске власти, онда он све предмете незаконито закључених бракова упућује грађанском суду у циљу кривичне осуде оптужених (ст. 1011 и 1015 Уст. Угол. Суд). Ако је предмет тужбе дело црељубе или повредасупрушке верности (браколомство) може се извиђатп било код црквеног било код грађанског суда. Црквени је суд надлежан ако увређена страна у својој тужби захтева развод брака и казну тужене стране за супрушко неверство по црквеним правилима; а грађански суд (кривично одељење пли војени ако је оптужени војно лице) — кад се за то дело (браколомство) захтева осуда оптуженог по кривичном закону. За грађански суд важе правила грађанског односно кривичног судсксг поступка, а за црквени или духовни суд — прописи Устава духовних конзисторија са свима оним старим манама и недостатцшма што су се осећали и у грађанском процесуалном праву до 20. новембра 1864. године. За основу данашњег стања судске надлежности у Русији у погледу брачннх спорова лица православне вере служи у главноме учење православне цркве о браку као тајни. Ценећи ствар само с те тачке гледишта мора се признати да браккао тај на спада у надлежност црквене власти. Само та власт може вршити тајне, само их она дакле може оглашавати за неважеће и раскинуте, јер једпна она располаже правом за вршење тајне, критеријумом за оцењивање да ли је правилно и по закону нека тајна извршена и да ли још траје или је престало њено дејство у извесној прилици. На том основу садашње руско законодавство држи се начела да докле год се брак признаје за црквену тајну, по којој двоје, уз тврдо веровање „што је Бог саставио човек да не раставља“ (Мат. XIX, 6), постају „једно тело“ (XIX, 5) за цео живот, дотле спорови о разводу брака, ма из ког било то узрока, не могу се изузимати из надлежностн црквеног суда и нреносити у надлежоост грађанског суда. Међутим, нсториски развитак брачног права у Русији показује да у овом иитању није владало увек овако мишљење шта више ни код самих представника цркве, који су несумљпво увек брак ценили као тајну.