Delo

12 Д Е Л 0 „дусисе“! Дође ми да прснем у смех. али се савладах. Пошто бисмо готови, започех: — Је ли ово киша, или је дажд? То занитах, сасвим озбиљно. Стари ме погледа љутито и изненађен, не зна се шта већма. Ја наставпх: — Жожо не трпи старпнску реч „дажд“. Он се баш радује што ње нестаје у књижевном језику. Вели: „две речи за исти појам не требају“. У томе се слажемо, али мислим да нам обе требају, јер не значе баш псто. 0 томе смо се јутрос дуго препирали. Жожо мни... Трак! Баш кад се видело да Стари почнње озбнљно узимати ствар, Жожо удари у грохотан смех. Поче трести главом и млатарати рукама, говорећи: — Што лажеш? Што... Стари опсова н изиде. Жожо се једва поврати, па ће мени: — Иди с милнм Богом. ти и дажд и иша! Што ти иада на ум? — Па рекао сп а и сам знаш, да га така нитања највећма, занимају! Он потврди главом и опет се зацену. Па велн: — Да, алн каквпм начнном ти то започе! Како можеш тако озбиљно нзмшиљотине причати? Али ништа зато! Внше ваља овако се слатко исмејати, осоЗито изјутра, осотнто оваког даждљивог јутра, него ншта! А Старн ће се на то вратнти, не бој се! Он сад идући у школу, само о томе мислн! Ја одох на пијацу, а ти као што рекосмо,... — Хоћу, драги Жожо! Одмах, намах, сместа, чпм ти изидеш. умочићу' свих двадесет папоњака у чудотворну воду п држаћу нх у њој двадесет минута, па ћу те савесно известити о послетку. Јер најпосле тиче се и моје коже, а не треба да те уверавам, да сам и ја рад у њој што дуже бити п што боље боље се у њој налазити: Не верујем тврдо у чудеса, али то, што ћу те послушати, доказује, да ипак верујем. Значи, ми смо Деламарци такп!... Него, кажн ми, где ћу се обријатн? •— Код Певка — трећа врата од нашнх, на десно! Кад пзидеш, окрени кључем, а доле залупај на вратима Пјуровим. да Пјуровица зна. Вода је бпла у металној ведрпци, ио нзгледу сасвим чнста.