Delo

ПИСМА ПРНЈАТЕЉИЦИ 23 зање у четворо, п буђење задремала кочијаша. Пешке стпгосмо за читаво пб сата пре трамваја; и нервозно ударих халком на милој ми капији: так! так! и нестрпљиво чеках прер:о мрамором поплочаног предсобља сактијанских папушца „клепа клапа“. — У теби ври! Шта ти је? упита ме Мерсцје-ханум радознало. — Да ме водите... — Опет на Нишан-таш? — 0 'фала лепо! — У Булер-Беј? — Не. ' — Опет у Скутари? — 0 не. — У Бујук-дере? — Не, не, не! — Па куда? — По Стамболу. .— Да опет гледаш турба и текије? — Не! — Да још једанпут вндиш Аја-Софи.ју? — 0, не! — Да идеш у текију с топлим каменом? — Не, не, не! — Е ја не знам шта хоћеш. — Хоћу да видим хануму... најлепшу међу најленшима. — Ааа! то ли је! отеже она, п насмеја се тако ђаволасто. После рече: — Зар није лепа она на Нишан-ташу? Онако лепих има и у нас. Оне се, моје старе познанице, моје искрене пријатељице, згледаше, па једна другој намнгнуше и развукоше уене на врашки осмех, па отворише уста за ђаволски смех. „Ја знам што се смеју“, помислих... „Оне мене познају...“ Алисе-ханум баци поглед кроз кафез и обрадова-се сунцу; Мерсије-ханум донесе чаршафе и печа: завише се, све три; понесоше у крпи троје папучице, као ономад... Дуго смо ишле, све низбрдицом, до близу мора. Ту уђосмо у једну двокатну, дрвену, много шарену кућу. Дочек робиња..., све као ономад, па ипак велика разлика: ономад су ми пријатељице биле озбиљне, задпхане. узбуђене и збуњене, а данас насмејане, веселе, смеју