Delo

ПИСМА ПРИ.ТАТЕЉИЦП 29 -;ao нишке, неће пм pehn „ћутите", и „идите из собе, имам с гостима нешто да говорим"; и у Царнграду: капија увек затворена; на капнју се луиа халком, врата се отварају без куцања... На тераси нпкога не затекосмо: где ли јој је друг за песму? Тераса ми се учини без хануме празна. „Што остаде ханума? питах ја. — Хоће да скине корсу", рече једна робиња. „Да рахат седи и пева“, додаде друга. „Јесте лп скупљали скоро меџлис? вели Мерсије. — Јесмо. ханум, али нам пресео... Пре шест ноћи хануме се веселе, па...“ каже старија црна робиња. „Па?“ рекоше хануме радознало.—Ја опазих... на оном ћошету седи Рустем-паша... А што му је син ђаво! Џонтурк. У Паризу школе учио. Слушао песму с друговима, па зар пали у севдах, млади, тек на нашу терасу долетоше јабуке...; прво јабуке, а после нарови и поморанџе; поморанџом ударише у грудп моју ханумефенди... хануме приврискаше и побегоше грдно уплашене, јер се одмах не сетише откуд тај кијамет. А нарови и поморанџе падају, као да пх однекуд ветар доносп. Кад да погледамо у .јутру!.. Рустем-пашин син грдан нам зулум починио: изломио нам три палме, отресао нам сав род с лпмунова, разбио нам десет филџана, и провалио ханум-ефендин деф“. „Па после?!“ узвикнуше буле зачуђено. — Па после... Врпску ханума чуо ханум-ефепдијин зет, па дотрчао. Ханум-ефенди не смеде му рећи неистине, или, управо, онако преплашена не умеде, не сети се; и зет сутра те у суд... II, помислите, хануме и ви мадам, та.ј млад и луд све признао још пред кадијом грдио наше жене. „Или нека се крију како су се наше старе криле, или нека баце фереџу; или нека певају без нас да им гласа не чу.јемо, или заједно с нама. ГБудп смо, млади смо, срце нам тражи весеље, а наше жене: од нас лице не крију, у нас улицом погледају; а с нама у к.ући не седе, с нама нигде не говоре". II ко зна шта је све говорио пред кадијом, те кадија њега затвори. Ханум-ефенди и онако тужна, п од онда:... Жали Рустемпашиницу, тога лудог момчета мајку..., под старост то да дочека. П сестре му жали... Момак из таке куће, од таке фамилије — у апсу!“ Ја казах, полако, својим пријатељицама босанску песму Зејнина Клетва. „Кад је Зејни драги зулум почпнио, по башчи цвеће почупао, на ђерђеву свилу замрсио, она га није тужила, него га клела: ..Тавница му мо.ја недра била ! „Руке маје синџир.око врата! „Уста моја очи му испила!“