Delo

ЛЕСЕН ЛЕДНЕ ЖЕНЕ 49 сам волео, нисам хтео више да жпвим. А међутим наново сам отиочео да живим...“ Али му некп глас одговори: „Тада си ти имао шест годнна; тада си мпслио на будућност, на љубав, на уметност... Сад, све је то свршеноА Он затвори уши чувшн овај очајни глас. „Хамбург је пријатно место. Има велпчанствен Курхаус, паркове, позориште... Има угодностп за лечење. То ће увек потрошити по неколико четврти часова**. Ово . прећутно признање учпнн те се жалосно насмешн. Већ је искусио да ће овде време бити сиорије и досадније но у Паризу. Онда, нашто ово усамљавање, немир због овог одласка? Он виде сузе Јулијине како лију преко њеног нежног лица, II дрхат целог њеног тела некад обожаваног, и, авај! и данас још обожаваног, у пркос свему. „Ах! ја сам несрећник. Не знам шта да радим, код толике несреће.“ Сиђе у трпезарнју. Праменови јасног сунца раширили су се по зидовима у живим нијансама, по врло белим постолњацима и веома светлом кристалу. Неколпко усамљених путника, неколико породица енглеских или америчких доручковале су, са мирним и задовољним изразом на лицу... Морис се осећао као и синоћ, сасвим издвојен од ових људи: као бродоломник на обали острва, где га је бацио талас. — Сам сам! сасвим сам! Пригушено јецање узнемири га. Од сад ће бити сам у животу, као што је и био док није познао Јулију. Успомена блудећих месеца док није познао ову жену причнни му, у пркос растојању тога времена, тако исто болну страву, као и ову што је има сад. Хтео је да се одупре: „Садања страва мислио је он, долази ми као непозната, у хотелу, као пролазна... После две гозбе за заједннчким столом ја ћу познати друге путнике, ако ми се свидп... Познаћу жене.“ Али одмах му би тешко у души. „Ох! не, никад више... Никад више жена у мом животу!... Док се он повратио себи сви су гости већ били отнутовали. Незнајући шта је чинпо, он попи шољу црне кафе заборавивши да наспе и млека. Поцрвени кад га је келнер погледао, као да је овај човек присуствовао као иронични гледалац плими и осеци његове Дело, књ. 45. 4