Delo

16 Д Е Л 0 Смедереву (нова), Призрену, Сарајеву, Мостару ит.д., које су подигнуте у прошлом, а пиротска у претпрошлом веку. Немари тих грађевина, по моме сазнању, Срби су из Старе Србије и Маћедоније. У романском стилу има сразмерно мали број црквених грађевина, и што их има све су изведене за доба Немањића. Порекло им је југоисточна Италија, непосредно или преко Далмације. Изнад јужних врата препрате у Дечанима и данас споља стоји у камену изрезан натпис, који почиње: „Фрад Вите мали брат из краљева града Котара протомајстор ове цркве и т. д.“ Тај је, дакле, неимар био Србин и католички калуђер Минорит, без сумње онај исти, који се у народним песмама помиње као неимар Дечана „Вид Которанин“. * Српске црквене грађевине средњега века имају за српско племе у главноме троструки значај. Оне су, нарочито манастири, у првом реду вршиле намењену им задаћу: биле су црквено-просветна средишта, служиле су, дакле, одржању и ширењу православне вере и биле расадници писмености, просвете и књижевности у српском народу. Оне су ову другу задаћу вршиле, може се рећи, у главноме до појаве нове српске књижевности, а у неким покрајинама српским и позније. По традицији, као црквено-просветним средиштима, у некима од њих подигнуте су и прве српске ИЈтампарије, као на Цетињу (1494.), Горажду (1521.), Рујну (1537.), Грачаници (1539.), Милешеву (1544.), Мркшиној Цркви (1562.). У томе што су се у Српству тако рано почеле подизати штампарије, пре него у многих других народа, видимо доказ примчивости српског племена за културу и цивилизацију. И да не беше неувиђавних и лаковерних вођа српског народа, који се поведоше за обећањима лукавих „пријатеља“, те 1690. и 1737. г. раселише Косово, Метохију, Горњу Мораву, 11овардарје и ЈЈим и не одведоше народ преко Саве и Дунава, данас би српска држава и српско племе полилитички другчије стајали, данас би културно и политичко