Delo

t CTOJAH БОШНОВИЋ Смрт, која је последњих година тако немилосрдно проредила редове српских књижевника, узимајући, неком чудном фаталношћу, међу њима баш оно што је било најбоље, последњим својим ударом однела је и једнога ветерана српске књиге. 20. фебруара ове год. нестало је, у пуном напону мушке снаге, С. Матавуља, а само један дан доцније, у ноћ 21. фебруара, заклопио је па свагда своје очи Стојан Бошковић, у својој 75 год. Оно лепо учешће које се указало његовим смртним остацима показује колнко је поштовања, колпко неподељених симпатија пок. Бошковић стекао у свима редовима нашега друштва, у свима групама. Ја ово нарочито помињем желећи да нагласим да је он честптошћу свога карактера, добротом свога срца, питомошћу свога темперамента био ретко симпатична личност која је увек освајала. По пословпма које је вршио, по положајпма које је заузимао, као члан једне странке, као јавни раднпк у опште, он је могао, он је морао иматп противника, али он лично није могао имати непријатеља. Стојан Бошковнћ је спп спромашних родитеља те и рано остављен да сам о себи бригу води. Сиромашан ђак, без пкакве помоћи, оп сам себе школује учећп друге и, „ужнвајући државно благодејање“, мученпчкн проводи живот, ту, како се обнчно вели, најбољу школу. Али је трагове ове „најбоље“ школе пок. Бошковић носио целог свог века: кроз читаве десетине година вукао је костобољу коју је још ђаком на себе навукао. По свршетку философских и нравних студија, што се тада све могло изучити за четири годнне у Белпком Учнлишту или Лицеју