Delo

ЈЕСЕИ ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 49 г-ђа Сиржер, тужна и увређена, није хтела да наваљује: „Презпре ме и мрзи“, мислила је. И, одиста, ма да их није могла тачно одредити, то су била осећања која су обузимала младу девојку у току дугих часова самоће. Од онога јутра када је затекла љубавнике како прелазе преко празна салона, у заносу испуњене љубави, имала је ову мисао: „Морис, који је мој, украден ми је од Јулије“. Она је патила, плакала; али јој се ипак одржала нада, готово иста која је упорно жнвела и у Морису: — „Доћи ће дан кад ћу га опет задобити... један дан... за цело!“ Један дан! шта мари младост за време? Будућност тако дуга! тако дуга: зар нема доста година да се све доведе у ред?... Године беху прошле: место да уреде стварност по жељи снова, оне су само донеле час неизбежне кризе, час када се више не може рећи: До сутра... Ајш у томе часу кризе, Клара је у себи тврдила поуздано: „Морис ме воли!“ Добро је опазила од његова повратка у свет, нежну узнемиреност, суморну тугу млада човека. Та зар сам није признао да је волп, једнога дана, занесен и побеђен неким мелодијама Бетовеновим? Кад му је она рекла, мало времена по том: „Г. од Рије-а хоће да се ожени мном'е“, она није сумњала да ће Морис одговорити: „Не!... ја вас волим. Ја ћу бити ваш муж...“ Некаква судбина запечатила им је у тај мах уста обома... они не поверише једно другоме своје тајне: када се растадоше, изгледало је као да им је свака нада на будућност била неопозивно забрањена. Па! у пркос свему, док је Морис лутао по Немачкој, шибан успоменом и жељом, Клара није губила поуздање; исти глас као и некада шаптао јој је неуморно: „Отишао је... Напустио те. Али те воли, видиш! и, за цело, вратиће ти се...“ Први пут Клара осети да је понижена и изгуби храброст кад је госпођа Сиржер отпутовала и кад је погађала да ју је Морис одазвао. Њено поштено и просто срце зар је могло допустити ову наказну и одвратну истину: Морис љубавник, а у исто време и онај који подлеже потреби да има поред себе своју љубазницу? Она се осети побеђеном; и познаде праве муке љубоморе. Колико ли је пута сневала о путу са Морисом, у милој осамљености, по далеким земљама! Опи су бнли венчани: рекли су збогом Паризу, збогом свима познатим лицима, сада досадним, па чак и ономе што им је најмилије; и ишли су, она у његовом Дело, књ. 46. 4