Delo

52 Д Е Л 0 II он познаде, у том тренутку, занос пожртвовања. — Слушајте, Клара, рече озбиљно, као кад човек изговара један завет који he спутавати цео живот. Ја не знам да ли ваше зло долази отуда што сам ја овде, или отуда што... што је неко други далеко... али, молим вас, будите уверени да ја нећу стајати на пут вашој нади, ни најнесигурнијој. Све што је било између нас, сва обећања, ако ви нећете више да их држите, ништа су, не вреде... Ви сте слободни... IJ, у колико је више говорио, он је имао то страховпто задовољство да види како су његове речи пмале дејства, и како су оживљавале младу девојку.'Она подпже очп, и гледаше га са успокојеном нежношћу... мало крви оживи њене образе. Међу тим, она се стпдела да прпми то пожртвовање. — Ја ћу одржати оно што сам обећала, прошапута она... Ако сам задоцнила да вам то поново кажем, то је зато што сам болесна, ви видите... Али, дајте ми времена... времена да се опоравим... Ја нисам ништа заборавила. Одржаћу обећање. Рије затресе главом. — Ви нисте ништа обећали, или боље: кад сте обећавали, вн нисте познавали саму себе, ви нисте знали... Ја нећу да се користим једним препадом. Нисам заслужио: Ето то је оно што ја треба да радим. А после извесног ћутања, он додаде: — II то је најпаметније што могу урадити и с обзиром на себе самог. Он учини неколико корака, затим се врати. Њихови се погледи сусретоше. — Ви сте ожалошћени? запита тужно млада девојка. Рије одговори. — Да... много ожалошћен, али шта ћете?.. И ирви пут он схвати кобност која га је избацивала из света, нз круга нежности које чине срећу других људи. — Ја међу тим не могу допустити, прошапута Клара, да ви патите мојом кривицом!.. Ви сте свагда били добрп! Ја имам много наклоности према вама. — Одиста? запита Рије, а очи му беху пуне суза које је задржавао. — Ох! да! Заиста! Он је узе за обадве руке. — Сачувајте ту наклоност према мени, то ће учинити да