Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 53 hy доцније, кад мислим о вама, још увек бити ваш дужник... Ја не знам какав ме живот очекује... Али ма на коју страну да се он окрене, мисао да ме се ви љубазно сећате — мене he подржавати. Они су дуго једно у друго гледали, не говорећи ни речи; врло крупне мисли ломиле су се у њиховом мозгу: нема речи које би их могле исказати. Клара је мислила: „Зашто је у мени једна сила, не знам која, јача од моје воље и од мог разума? Овај човек ме воли, то знам; све је на њему допадљиво, он је добар, он је диван, и ја му причињавам патње због једног другог, који није заслужан, који ме не воли...“ У једном тренутку она беше дошла до тога да се одлучи, да каже: „Да, решила сам се коначно, примам, ја сам ваша жена.“ На таквим преокретницама у животу довољан је само један лак удар па да се наше одлуке упуте једним извесним правцем. II тај удар дође до једног сећања које јој прође кроз главу без узрока: у очп тога дана она беше затекла Јулију у њеном малом* салону при читању једног писма на коме је познала Морисов рукопис. Инстикт пробуђене саревњивости нобеди. Она не рече ни речи. — Збогом! рече Рије просто. Клара запита: — Ви путујете! Останите још мало са мном. — Не, одговори младп човек. Не могу остати. Пустите ме да идем, да вас не виђам неко време. Ако останем овде, нећу имати снаге... Збогом! — Колико ви патите! прошапута Клара. Он одговори: — Да, патим. Много. — Ви се не љутите на мене? — Не. Збогом, госпођице! Она му поднесе своје чело таквим покретом који је показивао да нпје мислила. Он га додирну уснама. За тим, пође без освртања, остави је, пређе преко врта, изађе. Његова несрећа чинила му се готово невероватном: мислио је да то није на јави, да је сан. II заиста, предмети стварни који су га окружавали, куће, дрвеће, кола, покретали су се испред његових очију несигурно, утонули у маглу. — Добар дан, посланиче!