Delo

CMPTIIA КЛЗПА обухвата и смртну казпу, као једно пајспгурније средство за уништај злочинца и будуће спречавање злочинстава. На први мах изгледа, да је правилпо гледшпте опих писаца, противника смртне казне, који доказују њену ненравнчност тиме, што држава нема права да ову казну изрекне. Онн веле, да нам држава може одузетн само она добра и нрава, која под њеном заштитом добијамо и уживамо. Тако би нам она могла одузети слободу, јер о ужнвању слободе може бити речи само у организованој државн; она нам може наплатити казну, јер под њеном заштитом зарађујемо, — али нам не би могла одузетн живот, јер нам га она пе даје. Ми живот добпјамо незавпсно од државе, њега ствара прпродно развиће и ппко осем природе нема право да га уништи. Живот људски служи друштву за напредак и усавршавање, н овај се услов напретка не сме уништавати. Али је ово гледиште нетачно. Без обзира на то, да ли је држава постала уговором, или насилним нокоравањем слабијпх племена н принудном организацијом власти, или се држава појавила као неопходна последпца природног друштвеног развића, и без обзира на то да ли су грађани приликом стварања државе уступили државн нраво изрицања смртпе казне, — друштво* организовано у државу, а представљено у законодавном телу, како се то данас обично врши, нма право да усвоји смртпу казну, поред свега тога, што протпв ње многи разлози говоре ако само законодавно тело, у коме је народ представ.љен, има уза се разлог потребе друштвене снгурпости п захтев задовољења увређеног народног правног осећаја. Ова два фактора, корисност и правичност надјачавају све друге разлоге, који против смртне казне говоре. Опи су релативне природе и могу се временом променити. За садашњост налазимо, да они претежу у корнст смртне казне. Овај појам правичности има свој нарочити значај код оне групе кривичннх дела, која се данас по правилу н казне смртном казном, именом код крвних злочинстава. Овде се управ најбоље и огледа овај осећај правпчностп, који захтева поред задовољења потребе оспгурања друштва од будућих злочинстава, још и нешто више, једну оеетнију казну, којаеејавља као озбиљнија и тежа казпа, док је код осталих кривичних дела овај осећај, због саме њихове мање вредности, потнснут у позаднну, те се тако јако не испољава. 0 задовољењу овога осећаја пра-