Delo

ПЛАВОЈКА РОМАН — МАРКО ПРАГА 28 септембра 1884. Ух! Једва једном, Бнјанка моја, вратих се ево у Милан. Како ми је само било досадно за ова два месеца у планинама! Мислим да су и моја писма већ ностала отужна! Како сам непрестано лутала, није ми било могућно добијати твоја писма, која би ме мало утешила. Вероватно је да су многа, која стигну после мога одласка, остала у понекој планинској гостионичици. II тн си ми још завидела! Није него! Разумела бих то, да сам била у Сен Морицу, или у Алањи, или у Малоји! Провела бих се. Али помисли: отићи из Милана и лутати два месеца по планинама, задржавајућн се три дана овде, осам онде, непрестано по слабо посећиваним гостионичицама, где пије било ни једне личности од реда, никога живог с ким би се могла измењати која реч; непрестано нас троје, вечито нас троје: ја, тетка Ермелинда и Тото. А зашта све то тако? Зато што је такав ред! До ђавола и тај ред и онај ко га је измислио! Једном смо, силом прилика, морали преноћити у једном великом хотелу, у једном, знаш, од оних хотела где се мораш обући у деколте кад хоћеш да ручаш. Ту смо дакле просто морали вечерати и преноћити, није могло бити друкчије, јер на иуту којим смо путовали није се могло на другом месту нровести ноћ. Шта да се ради? Ја и тетка седнемо у једна кола, а Тото у друга, на по сахата размака. Разумеш ли? Да се, случа.јно, десио у хотелу који Миланац, какав познаник, Тото и тетка Ермелпнда, који би се срели, силно би се зачудили и рекли једно другом: „Ох! Каква случајност! Откуд ви овде? А ви? Ах! ох! ух!“