Delo

222 Д Е Л 0 прелећући незначајна писма, која су долазила по реду, тежећи да ништа не види, да не скреће пажњу на целу ту галаму и на сву ту фантасмагорију од лица што испуњаваху станицу и подсећаху је на сурову и тужну стварност њеног садањег живота. Воз се крену. 12. јула 1885. Драга моја Бијанка, Ево, данас, изненада, једне нове ствари, која ће ми дати могућности да изменим обичну тему мојих свакодневних писама. Али ствар је озбиљна и тужна и важна. Важна и за мене. Јер ће иматн, може бити, мораће имати великог утицаја на моју будућност. Хоћу и морам да ти кажем све, те да ме посаветујеш (ко би ме могао посаветовати ако не ти?), и да ми рекнеш да ли је правилно ово што мислим, да ли је добро и умесно оно на шта хоћу да се одлучим. Ох! кунем ти се да бих више волела да те и данас занимам својим празним ћаскањима. Бијанка, Бијанка моја, како је гадан овај свет у коме живимо. Колике гнусобе, колике нискости нас окружују; и ми их, више пута, чак и не опажамо! И данас сам стекла једно зрнце искуства више, и отишла је једна илузпја више. Увод је дуг; али шта ћеш, пе знам чак ни како да почнем. Први пут у свом животу, може бити, у истини сам на невољи; и осећам да сам изгубила, од јутрос, за трен ока, своју безбрижну веселост. Ти ћеш ми опростити, је ли? кад ти кажем да сам данас осетила много јачи бол но онда кад си се ти од мене растајала, да идеш у Париз, јачи но и онда кад си ми писала да се не надам да ћу те ускоро видети, јер је твоја мајка одлучила да се стално настаните тамо? Опростићеш ми, је ли? Слушај ме. Између Орландија... Ово је први пут да немам одважности да збијам шалу на његов рачун! Ово је први пут да не могу и нећу да га називам Тотом!... Између Орландија и тетке Ермелинде била је јутрос грозна свађа. Она није ни у чем изменила њихове односе, али— измениће, може бити, моје с њима. Ја, срећом, нисам присуство-