Delo

ПЛАВОЈКА 221 икада мораднем да се удам да бих тетку ослободила терета, ући ћу у нови живот добро наоружапа. Пишн ми и докажи ми да ме волиш. За сада ти си ми најбољи, најмилији и најискренијн створ. Твоја, предапа тп Аделина. 12. јануара 1885. « Бијанка моја! Како сам погодила, је ли? Она три месеца већ су се претворила у осам, а ти још не говориш о повратку. Шта више, из твојих писама се види да се не усуђујеш то рећи отворено, али да већ знаш или да си уверена да се нећеш вратити више, осим ако би се десио какав нов догађај у твом животу. Могла сам да мислим. Ох! кад си оно полазила, нешто ми је у срцу говорило да те губим за увек!... За увек? Ах! не. Нека буде шта му драго, али ми се морамо још једном видети. Не знам кад ће то бити и како; не знам да ли ћу ја потражити тебе ако бих изгубила наду на твој повратак; не знам на који бих начин и у каквим чудним приликама била кадра то да учиним, али знам да се морамо још једном видети. Сувише смо своји, Бијанка моја! Кад сам ти, једном приликом, у једном од мојих писама, изнела ове моје сумње и ове моје намере, одговорила си ми да не чиним лудорије и да и не помишљам тако што. Не, не! не бој се, нећу то учинити! Али имам вере у будућност. Овај живот неће непрестано трајати тако Међутим, допусти ми да ти ово кажем: постајеш ужасно озбиљна и разборита. Шта то бива! Аделина. Бијанка осети, кад је прочитала те речи, какојој наједанпут топле и обилне сузе потекоше пиз образе. „Шта то бива?“ питала је Аделина. Ох! истину, страховиту истину није јој казала. и чинило јој се — опда — да јој је не би никад казала. Воз бејаше застао. Бпјапка сави писма која је дотле прочитала и остави их. II докле је, под нространом стрехом лијонске станице, владала халабука од гласова и шумова и путници, носачи и чиновници журно јурили, опа је настављала читање,