Delo

246 Д Е Л 0 штују, који се, управо, врло много поштују. Сутра, прекосутра, кад уђемо у своју кућу, биће много теже, или у најмању руку чудновато

Доста! Нека он трља главу! Видећемо и то! И покрај свега тога, уверила сам се — као што ти рекох — да ме озбиљно воли. 0 томе су ме уверила његова ћутања више но речи, његова стискања руке више но пољупци у чело. И, признајем ти, то ми се допада, уживам што ме воли тако озбиљно, такав озбиљан човек. То ми даје као неко велико поуздање, велику веру. И то поуздање, та вера даће ми снаге да не задрхтим, да се не узбудим, да се не поколебам, кад хтеднем рећи „хоћу“ и вежем се на цео живот са својим мужем. Је ли тако било и код тебе? Нпкако ми ниси јављала никаквих појединости о својој свадби и о приликама које су је пратиле. Ја, од онога дана откако сам се верила, имала сам толике нове мисли, толика нова осећања, да ми се чинило да нисам више она која сам била. II знаш ли на кога сам онда помишљала? На тебе. II интала сам се: Зашто ми Бијанка није говорила никад о свему томе? Па ииак и она је морала осећати овако нешто као што осећам ја! Написале смо један другој читаве књпге; али ако се кадгод, једнога дана, састанемо, колико ли ћемо ствари иматп да једна другој кажемо и поверимо! У здрављу, Бијанка моја, срце моје. Не знам да ли ћу имати кад да ти пишем сутра. У четвртак зацело нећу моћи: то је велики дан, помисли! Али у петак изјутра послаћу ти барем једну депешу. Ти, кад сн се удала, била си ме заборавила; ја тебе нећу заборавити. Грлим те. Аделина. С галијанског Мих. Добрић. (Наставиће се) —