Delo

П030РИШНА ХРОНИКА Софија — Цоца — Ђорђевићка — ПОРТРЕТ СКИЦА Кад сам гледао Цоцин погреб и видео ону масу света, што сузних очију упућује последње збогом покојници, успорио сам кораке и дао се у мисли: шта је све то могло да гане нашу хладну и равнодушну масу те да тако жали младу и симпатичну Цоцу. „Јадна Цоца!..“ Тај узвик, и топле сузе у оку, то је био најбољи и најсрдачнији опроштај београдског света са својом „Драганом...“ 1Свако је имао у тим тренутцима пред очима једну другу Цоцу, Цоцу кад је била, на позорници, ir за њом је управо жалио и у сећању се преносио у то доба, те за тренутак као заборављао, да је Цоца своју улогу завршила. А дивна је била њена улога. Нешто ново, природно и интимно доносила је она на позорницу својом појавом. Кад је Цоца била на позорници, публика је готово заборављ>ала да гледа живот на даскама. Тиме се она највише и издвајала из обичне позоришне средине а тпм се понајпре и зближила с публиком. До ње и њене игре ми смо имали знатан број добрих и одличних глумица; имали смо глумице, које су глумиле своју улогу у најјачим, карактернстичним моментима, и на тај начин утпцале на нас. Цоца нас је, међутим, умела искреније да заинтересује и загреје за судбину својих јунакиња, да нам тако створи импресивну илузију живота; она нас је својом верном игром заводила и готово преносила у свет стварности. То је карактерна црта њене игре — та прнродност.