Delo

262 Д £ Л 0 Њена игра: час нежна и детињаста, час страсна и опора, или весела до необузданости, или жалосна са душевних и телесних мука, била је увек природна и само природна. Њен став, покрет, глас, поглед — свакад је све било истинито, слободно, природно, лако. У страсним и бурним тренуцима: косајој спадала, хаљина се цепала, нежна јој се и деликатна природа сва бунила против те страсности и глас јој је готово изумирао на уснама, алп је она и даље настављала игру, не обазирући се много на те иначе тако потребне реквизите обичне глумачке игре. Онај богодани и тако драгоцен дар: да се на самом себи осети оно што се жели да други по нашој игри осети, код Цоце је био велики. Права емоција је заразна и цео је свет дрхтао и плакао, радовао се или умирао од бола заједно са њом на позорници. Никад нећу заборавити једну дивну сцену из Миржеовог „Чергашког живота“, коју је Цоца тако речито приказала својом немом игром. То је онај моменат, кад се Мими враћа Рудолфу. На Цоцином лицу, по бојажљивим покретима и погледима, кад је онако неиоуздано и тихо отворила врата Рудолфове собе, оцртаваше се тада сав бол, срећа и стрепња са дочека, све страсли које су у том тренуку узбуњивале срце напаћене и бедне Мими. Душа једина може да говори душама, а њезина душа била је лако узбудљива и са јаким осећајима. Самом својом појавом, изразом на лпцу, својим ставом и једном изговореном речју она је умела и могла да изазове у нама читав свет осећаја, мисли. Њезин поглед био је нарочито речит. Њене очи биле су често као огледало у коме се огледао унутарњи, душевни живот њених јунакиња. Па и њено лице могло је увек тачно да рефлектује душевне осећаје у том тренутку. То лице, међутим, није било ни најмање бинско и необично, већ мило и љупко, као лице какве шипарице, која је тек оставила пансион, па раширила очи пред непознатпм и загонетним појавама у новом јој животу. Цоца није била лепа, бар не у обичном значењу те речи, али ако се узме да је лепо оно што се допада, њено је лице било једно од најмилијих што их је икада видела наша позорпица. Цоца није била лепота, већ је била душа.... У моментима игре лице јој је пламтило ватром, а очи се шприле и гореле пеобичним жаром, који је загревао и налио душу и срце гледалаца .