Delo

РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ (РОЂ. 4 ФЕВРУАРА 1873. f 4 АВГУСТА 1908.) Још један губитак претрпела је српска књпга смрћу Радоја Домановића. За нашу лепу књижевност настају тешки дани. За неколико година отидоше: Јанко, Сремац, Адамов, Митровић, Глишић, Матавуљ, па ево сад и Домановић. Старији одлазе, не остављајући јаке замене, те се морамо озбиљно забринути за напредовање наше књижевности. Радоје Домановић био је прави представник времена и прилика у којима је живео. Рођен у слободној Шумадији, у селу Овсишту, Домановић је свршпо гимпазију у Крагујевцу, где се пре 20 и више годипа осећао интензивнији рад међу омладином, а затим је, 1890 г., ступио у историско-филолошки одсек наше Велике Школе у времену, кад је наш млади уставни живот почео нримати јаке ударце баш од оних, чија је дужност била, да га највише чувају. У тадашњим бурним догађајима великошколска је омладина узимала јаког учешћа, и пок. Домановић био јеједан од најистакнутијих омладинаца. Ушавши још тада у политику, Домановић је није нануштао до последњега часа. Али је и он осетно на себи све рђаве стране нашега политичкога жпвота, што је учинило, да напусти иросветну струку, у којој је почео служпти као предавач, па да затим изгуби компас у своме животу и ода се бујици, која га је пајзад измучила и телесно истрошила, те је умро, разочаран и не обезбедивши своју породицу, у најбољим годинама. Али баш такав жпвот, којим је живео Домановић, даваше му обилата материјала да развије свој приповедачки дар. Још на Великој Школи почео је писати и нрву своју приповетку