Delo

22 Д Е Л 0 ницима; да то време није још тако близу, како се замишља и жели од стране противника смртне казне; да he се дотле број кривичних дела, која се смртном казном запрећују, стално смањивати; да he се њено извршење реформисати, — али да he смртна казна још дуго остати главна казна и у најкултурнијим државама. Што се тиче нас, потребно је да и овде следујемо нримеру Енглеске, па да на укидање смртне казне почнемо мислити тек онда, кад наше друштвене прилике буду као и у Енглеској. Није довољно само копирати енглеску уставност, пајепренети на знатним делом некултурне нарави нашег сељака, већ треба преобразити друштвени живот: створити код српског грађанина свест о томе, да је људски живот најскупоценије добро у држави, пред чијим се поштовањем мора сваки поклонити; разбити досадашњу погрешну праксу помиловања од смртне казне, јер V4 помиловања представља велики проценат за друштвену средину у којој је смртна казна тако рећи сведена само на хотпчно убиство с предумишљајем, чиме ће се постићи жељено застрашење од извршења ових дела и поштовање људског живота; поправити и подићи казнене заводе, у којима ће се досуђена казна издржавати у свој строгости по прописима законским и захтевима науке, и не допуштати и даље, да се друштво излаже још тежим нападима од стране бивших осуђеника. Према свему овоме можемо као закључак извести, да смртну казну треба у нашем новом казненом законику задржати. Примену њену ипак ограничити. Као допуну у казнама увести и доживотни затвор (израз робија заменити затвором). Тако би се онда подела најтежих дела имала извршити између смртне казне и доживотног затвора. Смртна би се казна имала изоставити код хотичног убиства с предумишљајем и заменити доживотнИхМ затвором, а примењивани само у случају двогубог или вишеструког таквог убиства, или у случају таквог убиства извршеног за време издржања вечитог затвора. Наравно под условом да не постоји никаква сумња о злочиначким наклоностима, којима би радња злочинчева била опредељена, већ да је свака та злочинчева радња убиства оцењена као последица његове слободне воље и разумног одлучивања без икаквог утицаја ма каквих дегенерисаних или патолошких особина самог злочинца. Крпвац мора носити у свему обележје обичног, просечног, тзв. нормалног човека, који потпуно може одговарати за своју радњу.