Delo

212 Д Е Л 0 И извади из шпага од панталона револвер, метну га на сто и спусти на њ једну руку, као да хоће да је нагна да говори. Аделина се сва стресе. Потом гневно узвикну: — Немам ништа да ти кажем! — Имаш! Мораш ми рећи нешто! — промуца Џемс. — Ништа, ништа што би те могло занимати и што би мене могло оправдати... И нећу да се правдам. Убиј ме! Узбуђење је у њој расло све већма и већма. Угледавши то оружје, које јој је задавало страха, она је одједном постала дрско одважна као оно човек који види где му се приближава смрт, неизбежна смрт, те се очајнички бори не би ли одржао живот, не би ли га продужио, ма и један минут. С тим слабим, скромним човеком — заљубљеним, може бити, још — требало се борпти дрско, дивље. — Не, немам ништа да ти кажем! — рече и опет. — Моја правдања ти не би разумео! Не можеш их разумети! Ако нећеш да ме убијеш, пусти ме да идем! — II поново се хтеде упутити вратима. Џемс, овај пут, није морао да се послужи речју и покретом. Узе само револвер и, не дижући га, држаше га у рупи на столу. Аделина осети како јој нека језа прође кроз кости; и остаде на свом месту, сва дрхтећи од једа. Боже! какав ју је бесан гнев обузимао! Да је нешто пмала оружје и она, била је кадра да опали прва; извршила би и злочин, само да се спасе тога понижавања. — Хоћеш да говорим, је ли, хоћеш да говорим?! Да ти рекнем да није моја кривица што се налазим овде, што ме подводачица продаје првом намернику? Какво ће ти то бити задовољење? Какве ћу користи имати ја од тога? Ја ти не тражим да ми опростиш! Тражим од тебе само да ме убијеш!... Хоћеш да говорим! Јер ти се чини немогућно да се може доћи довде! Јер те ово запрепашћује! Да си ме ухватио да имам љубавника, једног само, не бисе чудио, је ли? То се деси многима!... Дакле знај: продавала сам се за новац, јер ми је требало новаца, јер сам имала много дугова, јер ми је претила пропаст, моја и твоја пропаст; јер... нисам имала другог пута да се спасем! Ето зашто. Је ли ти довољно? Знаш ли оно што си хтео знати? Свршимо сад!