Delo

II Л А В 0 Ј К А 211 Џемс је остао стојећи, према њој, гледајући је укоченим погледом. Растављао пх је само сто. II очекнвао је да се исплаче, да јецање постане ређе и мање грчевито. По том рече мирно: — Говори. Али плач поче поново, у још јачој мери, као дајује његов глас пренуо из самртног заноса. Он очекну још, па онда понови: — Говори. Она промуца: — Убиј ме, свршавајмо. А он, опет мирно: — Хоћу, може бити. Али после. Пре ми мораш говорити. Мораш ми рећи како и зашто. Тада Аделпна устаде, узе вео, одлучно, и унути се вратима. Не! неће говорити. Нека је убије, имао је право. Сама га је она позивала да је убије. Неће да говори! Није имала шта да каже. Није се могла понизити до те тачке. Да преклиње? Да моли? Шта? Није имала за шта да моли. За живот? Сад јој беше узалудан. За опроштај? Осећала је да га није могла тражити; муж јој није могао опростпти. Ако је не убије, мораће се вратити подводачици. Пашће још дубље. — Не, не излази се одавде! — рече Џемс. II како је Аделина, дошавшн до врата, хтела да одврне кључ и отвори, он је достиже једним скоком, дочепа је за руку, привуче је спажно к себи и гурну на постељу. Она паде, али устаде одмах и, наслањајући се на једну руку, гледаше укочено Џемса погледом пуним мржње и угушеног гнева. Боже! Сад је мрзела тога човека који је био тако слеп, који је отворио очи сад, баш сад, у тренутку њеног жпвота, кад би јој било врло драгоцено његово слепило. Мрзела је тога човека који није видео онда кад она не би марпла да је вндео, у најнеутешпијим тренутцима живота, кад ју је, на прпмер, напустио Еуђенио. Како бп му онда нризнала све; с каквим би одушевљем пристала да је убије, да буде жртва љубави. Сад је отворио очи, само сад, да види срамоту у коју је увукла судбина; сад кад се спремала да живн тихим животом1 одмарајући тело и душу. — Говори! — заповеди Џемс поново. u*