Delo

228 Д Е л 0 ,.Да си нам живо ти, даскалче, на даскалицата ти, ће си одаш како невеста, допуњаваше га Долгач везујућп му руке, ми да прајиме како Бугари, било би нам како и теби сад”. Видећи да је већ везан, учптељ се иредаде судбини, кројећи јамачно планове како ће се спасти, и пође мирно пред четником коме беше поверен. Онростивши се на брзу руку, изађосмо журно из куће и окренуску низ село слушајући како за нама загаламише сељаци свађајући се међу собом. Изишавши на друм, истим путем којим смо п дошлн у Ораовац, окретосмо ка Преслапу гди је требало да нас сачекају сељаци. Мрак се почео разређивати, кад смо пзашлп на брег, где отпочесмо тражитп и дозивати сеоску стражу које нпгде не беше. Поуздана наша заштита седела је мало па се вратила кућама да продужи спавање. Зора у велпко свптагае, те се на одмор није смело ни да мисли. Зато настависмо пут ка Небрегову. Непрестано се наређивало да се убрза ход, али нпко није слушао, јер све беше сустало од дугог пута. Сунце се таман поче помаљати више присадске куле, када се наш дуги низ спуштао у реку и улазио у Небрегово. III.III. На међи каза. Из дана у дан киша не престајаше; право псеће време. Цело се прилепско поље забелело од воде. Земља се претворила у глиб, да се није могло нпгде слободно кретати. Кровови малених кућица процустише кишу те се и у собама не могаше седети. Сваке поноћи напуштасмо село и хватасмо заседе по карпама изнад села, где осгајасмо до изласка сунца. Бојали смо се да нас Турци не онколе у селу, иошто се већ на све стране разнео глас о нашем доласку у овај крај па смо за то биии на опрези. Кад би се већ сасвпм развиделило, силазилп смо у село премрзли и мокри до коже хитајући да се што пре одгрејемо. Одело се на нама није могло нпкако осушити. Чекали смо неколико дана неће ли киша статп па да се спустимо до бугарашког села Мажучншта. Долазили смо чак на мисао да иокупимо сеоске коње п са њпма одемо у Мажучпште, али коњи упадаху скоро преко колена у глиб, те