Delo

230 Д Е Л 0 је остао на далеко моралнијој висини од свих а нарочито од „аиостола“ који дођоше да га извуку из глиба и уразуме. Ситна киша која нас је дотле непрестано пратила престаде сада, и кроз разређене облаке сину пролећње сунце а мали ветрић гоњаше лагано са планине густу маглу према Велесу. Кренули смо све на ниже. Снег се по присојинама отопио а кукурек и каћунак избили из мокре земље, дижући промрзле главице које четници кидаху китећи њиме пушке и реденике. Свежина, зеленило, топли зраци сунчеви оппјаху све и сви раздрагани осећаху нову снагу и нов живот. Чисто свакоме беше тешко да баци поглед на огромни мртви бели и крпстални слој снега који притискиваше иланину око нас. Окренувши уз брдо поред некаквих угљарских рупа изађосмо после дужег пењања на превој изнад Степанца, где се зауетависмо посматрајући околину прилепске и велешке међе, начичкану брдима и збијенпм селима а ишарану безбројем речица које се као бразде бељаху у дубинама. Десно од нас пружао се последњи огранак Бабуне, Никодимска и Крстачка планина. Лево се дизао усамљени Рујан, покривен до иола снегом кроз који је стрчало суро камење. За нама је стајала кадијица, наставак Мукосов, сва пзривена дубоким кланцима п гудурама, а преко ње блештела се велика планина Солуница са чијег се врха, причају, гледа солунско поље. Од Солунице ка Рујану пружа се бистричка планина од самог камена, која се свршава у облику ппрамиде изнад села Мартовца, чинећи при том са Мукосом велику котлину Азот кроз коју тече бистра и брза Бабуна. Ка Степанцу, Мукос је тако стрм да смо морали опрезно силазити по блатњавој и клизавој путањи. Сишавши у поток више села, наиђосмо на једног огромног дивљег вепра, који се невероватном брзином пео уз брдо преко снега према нама. Неки четници откочише пушке да га гађају, али нх други задржаше, сумњајући да се где у близини не деси војска, што се мало после и обистини, јер у Степанцу баш тога дана беглиџије угшсиваху стоку за цорез. Видећи нас да силазимо Турци се толико исто уплашише колико п сељацн; и док сељаци испраћаху једне да нас задрже у планини, дотле беглиџије, чинећи се невештн, наређиваху другима да нм спреме коње и ствари за полазак, јер их мрзи да ноће у овом селу, кад до леиог Црнилишког Хана нема ни добар сат хода.