Delo

246 Д Е Л 0 — Има ствари, о којима могу судити само онп, који cj непосредно њима заинтересовани, и та ствар, о којој се ти тако бринеш, таква је... — Да, али тада се оставља служба, не... — Ја те молим да се не мешаш, и ништа више. Натмурено лице Алексија Вронског побледе и доња вилица задрхта, што је с њиме ретко бивало. Као човек врло доброг срца, он се ретко љутио, али кад се љутио и кад му је дрхтао подбрадак, онда је, као што је то знао Александар Вронски, он био оиасан. Александар Вронски весело се осмехну. — Ја сам само хтео да ти предам писмо материно. Одговори јој и не узбуђуј се пред трку. Bonne chance, — додаде он, осмејкујући се и оде од њега. Али одмах за њим опет пријатељски поздрав заустави Вронског. — Нећеш да знаш за пријатеље! Здраво mon cher! — рече Степан Аркадијевич, који је и овде, усред овог петроградског блеска, исто онако, као и у Москви, блистао својим руменим лицем и сјајним рашчешљаним залисцима. — Јуче сам допутовао и веома ми је мило, што ћу видети твој триумф. Кад ћемо се видети? — Сврати сутра у менажу, — рече Вронски, и стиснувши га, извињујући се, за рукав од капута, оде у средину иподрома, где су већ уводили коње за велику трку с препонама. Ознојене, заморене коње, који су већ трчали, коњушари су одводили кући, а на њихово место појављнвали су се један за другим за следећу трку нови, одморни, већим делом енглески коњи, у капишонима, са својнм увученим трбусима тако, да су личили на чудновате огромне тице. С десне стране водили су танку лепотицу Фру-фру, која је као на федерима корачала на својим доста дугачким зглавковима. У близини њеној скидали су покривач са Гладијатора. Крупни, дивни, нотпуно правилни облици пастува, са чуднпм задњим делом и необично кратким до самнх копита зглавковима, нехотнце су скретали на себе пажњу Вронскога. Он хтеде да прпђе своме коњу, али га опет задржа нознаник. — А, ево Карењпна! — рече му познаник, с којим је разговарао. — Тражи жену, а она је у средини павиљопа. Ви је нисте видели?