Delo

Д Е Л 0 3 72 — Приморали сте ме да учим оно што ви знате. Лагали сте ме да ћете ме увести у тајне природе. Али шта је било? Разбпли сте моју веру, разрушили сте мо.ј храм, отргли сте половину моје душе. Кад сте све срушили, ви сте стали... Као дунђери, обележили сте ме колики треба да сам, па сте онда немилостиво секлп и тесали... Удрите и тешите! Још нисам онакав каква ме хоћете! Али ћедоћиједан дан кад више то нећете моћи, јер ћу тада бити мртав... * Верну фотографију данашњега друштва наћиће те у добро израђеној ствари: „Кроз мрак“, где на једном месту он вели ово: — Ми чеиамо један другог, шамарамо се и грдимо, па се носле миримо и љубимо, извлачимо један другог из блата, да седоцнијејош више заглибимо. Пијемо устајалу воду, хвалимо њену питкост, освежавамо се њоме п јуримо кроз мрак у мрак... Ио савршенству форме, обрађености идеје и топлини којом дише цела „Нељубавна исповест“ долази међу прве, боље ствари: — Сад се гледамо и више се никад нећемо видети. !Безброј брда раздвајаће места где ћемо живети и умрети. Други човек палиће свеће на твом гробу, деца друге жене плакаће на мом. Али, шта је то што ме вуче к теби што ми не да одвојити се од тебе? Ја сам сит твојих пољубаца и ниједан мп више не прија, мени више није мека твоја рука мени нпсу више топле твоје груди и више ме твоја коса не опија. Али зашто копним кад те гледам, зашто се суше и сад моја ^ста? Ја знам да твоје велике очи не крију моју слику и да се моја душа не уплиће у твоју. Ја знам да је теби туђе моје биће п осећам да у менп нема ничега твога. Али шта је то што ме вара да си моја и шта се то откида од мене кад те остављам? Ни ја тебе не волим и никад те нисам волео. Наша љубав није била љубав. Наше пољунце није рађало срце. Нпти се икад заталасала наша душа кад се загрлимо. Али, зашто плаче мој глас кад ти каже: „Сад се гледамо и више се никад нећемо видетп“? *