Delo

36 Д Е Л 0 товетна с-вуда. Румунија се дакле нашла оетављена сама себи. Русија је заповеднпчки тражила пролаз за своје труне преко кнежевпне. Од месеца септембра, Јован Браћано, послан у мисији код цара, није одрицао иролаз, алп је мислио да поставља своје погодбе. Румунија је желела, у награду за своју потпору, да обезбедп себи Бееарабију и да добије повећање према Бугарској. Између кнеза Горчакова и Јована Браћана разговор је бпо жпв; Горчаков повика: — „Ви немате да нам иостављате погодбе; иначе, Руспја ће, ослањајући се на уговоре по којпма су Влашка п Молдавска интегрантни деловп отоманске царевине, поплавптн те покрајине без пкаквих формалности.“ — „Врло добро, одговорп хладно Браћано. Онда ћемо се ми силом одупретп наступању Руса на румунско земљпште.. Празне претње! За Румунију није било избора. Морала је попустптп. Конвенцпја од 16 априла 1877 г. уредила је погодбе нроласка; што се тпче пптања да ли ће и она узети учешћа у рату, она се још држала резервисано. Има нечега узбудљивог у положају тога малог и храброг народа који, тек што се беше родио, беше стављен пзмеђу чекића и наковња. Он чак не сме ни да иретреса погодбе за своју евентуалну потпору са великим натроном који намеће своје страшно прпјатељство; он не сме ни да тражн од њега да у напред учини деобу корпсти, у случају заједничке победе. Та мука осећа се, п поред уобпчајене хладноће у дипломатским документима, у циркулару Коголничеана, од 3 маја 1867 године: „Када Јевропа иде само за својим пнтересима, када се говорп Румунији: Lasciate ogni speranza, наша отаџбина мора подлећи јачој сили и примити савет само од страшна иоложаја у који је гурнута иротпву своје воље.“ Тај узнемирени говор зачуђавао је Русију; чинило јој се да у њему назире да се иомаља „незахвалноет“ код балканских народа. 5 Испод руке, а преко престолонаследппка, Бизмарк је дао кнезу одређеније савете, из лпчпог пнтереса према Његовом Височанству" (Ibid. р. 270): „Не оппрати се озбиљно захтевама Руспје, позватп се на дужпост према Портп с глелпшта прпстојпостп п најзад поиустптп сили... Пптање о прелазу руске војске мора претходно бптп регулпсано уговором... Али нпшта не журп.“ Па ипак, бпло је журно и закашњеље је бпло погрешка. (Впдп Мемоаре кнеза Хохенлоа, том II, стр. 214).