Delo
60 Д Е Л 0 А кад капетап Рајковић дође и отпоче да кида са бугарштином, и Глигор не изостајаше иза њега. Победа за победом упропашћаваше Бугаре, који не беху у стању да спрече навалу српских усташа. Глигорово име постаде страх за њих, те се ниједна њихова борба не свршаваше другојачије већ срамним бегством. После годину дана бављења по прилепској, поречкој и велешкој околини Глигор се врати у Србију на одмор. Кад се пашао са д-р Гођевцем, прве су му речи биле извињење што је сумњао у истинитост и искреност Гођевчеву. Некад је стално мислио да Србија силом хоће Маћедонију за себе, и ако она Бугарима припада. Оне приче о Марку Краљевићу, цару Урошу, Милутину, Душану и другима којима га у Србији доктор уверавао сматрао је за измишљене. „Чим сам отишао тамо, говорио је Глигор, одмах уђох у један манастир па станем да гледам иконе. Хтео сам да полудим од радости, кад сам видео слику цара Лазара, цара Уроша, светог Саве, Стевана Немање и друге. Тада тек видим да ме нисте лагали“. Образовања никаквог нема, али се природна интелигенција толико развила у њему, да би се многи преварпо у овом самоуку. По природи тпх, али по јунаштву редак, истакао се брзо радећи неуморно, и ако већ беше зашао у годинама. * Обишли смо све конаке па се вратисмо Глигору. Њега затекосмо где седи на ниском троношцу а око њега чуче сељаци пилећи му нетремице у очи. Видећи нас, скочи на ноге смејући се и нудећи да седнемо. „Бујрум даскали! Ајде, господин Бабунски! Наце! Седи, Драгиша! викаше он весело. Ево теби, господин Бабунски, и једно писмо из Прилепа; види шта пишу па ако треба одговори одмах“. Бришући дланом кундак и цев од пушке, он настави гледајући преко гомиле сељака: „Видите, сељани, ево ово је господин од Србија, сад је дошо. Нов је за нас, за прилепско, ама је стар четник. Беше со мен и во кумановско и го ранише в бајловачка борба!“ „Знајете шта је то великошколец? То је поголемо од попато и даскала. Из та се школа става за конзула и кајмакамина.