Delo

66 Д Е Л ! А а а .. што черек пре не стигосмо па да му видиш куфчето и кожу. „Ајде, стари, говори! Ко има нушку? Ајде не се моли, ели чичко Глигор зна и друго...“ Старац се пренемагао кршећи прсте и мрдајући уснама све док Глигор скочи љутито пзговоривши последње речи. Деца и жене заврискаше обесивши се о нас преклињући. Четници откочише пушке пошавпш ка вратима намрштени и озбиљни, док гомила преплашених сељака претрну дршћући и бацајући унезверене погледе преко нас. „Аман, господин Глигур! завапи старчић, немој така, не се прави тако! Браћа сме, једна крв сме! Што мислиш со нас? Што сме мије криви? Како стока сме, еј..., како стока сме. Куд нас нотераш ће одиме; арно да речеш, арно ће прајиме; да речеш лошо, — по лошо ће стане. — Куд ће челата ова, куд ће пилца гола кога и на ливаду оставиШј?! „Аман, Глигуре, не се праји така!...“ „Шта, не се праји тако, осече се Глигор и сам узбуђен, сакаш ли да кажеш што те питам, а како се праји ја знам по арно од тебе... Момци, ајде сламу и ватру у руке, све нек гори!“ Гомила сељака промешкољи се. Чу се пригушен дрхтав шапат: „Кажи, дедо Станко, кажи!“ „Да кажем?“ пита старац премро од страха окрећући се у пола к њима. „Кажи, чичко, кажи!“ одазваше се сви мукло. „Е, што сакаш да ти кажем?“ промрмља старац па га ноге издадоше, и он седе на земљу крај огњишта. Лице му дошло грђе од оне полутруле, блатњаве сламе коју бацаху у пламен, а очи пуне суза које се једна ^а другом котрљаху низ збрчкане образе и падаху на суве руке. У њему као да је била читава бура, и он чисто не знађаше за себе. „Колицина беху ноћас?“ питао је Бабунски. „Шундула со четрнајест четника и шесетина иљавиња.“ одговараху сељаци. „Где замина Шундула?“ „Кој га знаје! Избегаше како зајци низ поље.“ „Беше ли и од вас ко са Шундулом? Кажите слободно, ништа вам нећемо; што беше — беше. Ви сте од сад Срби со име Господа. Ко вас прави капле за оно што сте билп!“