Delo

ОКО ПРИЛЕПА II ВЕЛЕСА 67 „Да ти кажемо, што да кријемо одговорише сељаци — беше нас неколицина!" „Доста сад ви, прекиде Глигор Бабунског, хоћу ја старца да питам,“ и он се окрете њему који сеђаше као кип крај ватре не скидајући очи са ње. „Стари, сад пази добро што говориш ! Чујеш шта говоре сељани, и немој да лажеш... колико пушака имате у селу?“ „Седам“. одговори старац дижући главу и погледајући на сељаке. „Добро, кажи ко има од њих. А ви, обрнувши се сељацима, да се издвојите одмах на страну“. „Ете тај, ете тај, па тај“... ређао је старац, а означени излажаху из гомиле један за другим прелазећи на др.угу страну. „По два четника са свакпм, нареди Бабунски, на одмах да се донесу пушке овде!“ Настаде тишина. „Један, два, три, бројао је Глигор издвојене сељаке, а кроз отворена врата допираше лупа кундака о слаба сеоска врата праћена лавежом паса и виком: „Домаћине, домаћине, отварај врата! Чујеш ти, отварај да не разбијамо! Дај бомбу!...“ Затим би зашкрипела врата и гласови постајали нејаснији. „Старче, још један нема! Кога си заборавио? Види добро“, опомену га Глигор. „Не видим“, изговори сигурним гласом старац и као да се напреже да распозна кога. „Види, види, како да не познајеш!“ „А, ич не видим, да ме утепаш сад“. „Кога нема?“ окрете се Глигор сељацима. „Милан, син на чичка Станка,“ одговорише сељаци готово једногласно, а старац јаукну грлећи колена Глигорова. Дуго јадник не могаше доћи до речи од плача који га је гушио. Муке смо имали да га уверимо како му сину неће бити ништа; и ако га поведемо с нама, биће једино зато да их Бугарн не би казнили због нредаје оружја. Четнпци који одоше са одвојеним иљавима вратише се брзо носећи муницију и пушке још готово вруће и огарављене од ноћашње борбе. Било је скоро два по поноћи. Требало је да се жури. Нађоше