Delo

X Р 0 Н И К А 253 једипи номенути узрок — демон страциј а 7. фебруара 1906 год. — Откуд онда захтев г. Грола да се нова Управа прими дужности „само са заветовањем (!) да he по сваку цееу скинути са дневнога реда то питање (о позорпшном закону)“? Њу новој Управи ннје могла импутирати мотнвацпја оставке, која говорп о сасвим другим узроцима повлачења, а исто тако ни записници седница у којима о тим идејама нема ни помепа. Али у овај мах све је то излишно, а главна је ствар у питању: зашто г. Грол, и поред jacuo мотивпсане оставке, тврди да је Управа, у којој је он био драматург, изитнла из позоришта „зато што није била у стању нзвојеватп нозорпшни закон“? Кад би човек хтео да се шали, могао би још помислити да је демонстрација 7 фебруара била уперена иротив доношења закона о Народном Позоришту т. ј. демонстранти се умешали у адмннистративне позоришне ствари п пзразти се против иозоришног закона. Према свему овом, потпуно је била пзлишпа г. Гролова жеља о „заветовању“. Потпупостп ради, да би се видело да ли је данашња Уирава, „несвесна сптуацпје“, стигла да пређе и на питање о Закону Народног Позоришта, изјављујем, да је, сондирајућп мишљење претпостављене власти, обавештена да је општа политичка сптуацпја, још у току 1908 г., неповољна за подношење закона, а п без тога бпла је уверена да се његовим одлагањем ни најмање не компромитује „ндеја реорганпзације“, нити да је он „неодложан и судбоносан“. Консултацпју о доношењу новога закона Управа је вршила ношто је прво свршила један други посао који је сматрала као правп и једини услов sine qua non — повећање државне помоћи Народном Позорпшту од 38.000 на 100.000 динара. А колико је то сматрала као conđitio sine qua non, доказала je п тпме што је својом колектнвном оставком условљавала решење тога питања, верујући у нстп мах, у случају свога неуспеха, да ће се Уирава предати другима који ће га моћи сачуватп без повећања материјалне помоћи, па макар н каквнм пдеалним законом о Народном Позоришту. Захваљујући ретко просвећеној цажњи и личном заузимању код свих фактора, тадашњега министра просвете, г. Андре Николића, државна је помоћ повећана, Позориште је дахнуло душом и — како то г. Грол каже — почело се „суновратпти“. — Према свему овом, први згодан политички моменат даће прилике да се реши и иитање о новом позорпшном закону. Ко тада буде у Управи Народнога Позоришта умеће,