Delo

252 Л Е Л 0 свога чланка, у напомепи о драматургу и редитељима. Јер доиста, питање о ауторитету редитеља ua позорннцп „нитање је лнчног такта драматурга и редитеља. 0 потребн њпхове међусобне , сарадње и допуњавања у раду не може бити спора у опште, а на малој београдској позорнпцп мање но игде“. Зна г. Грол, зна врло добро да је тај „личнп такт“ у стању да задовољи п његове захтеве пз папомене, али ено он тврдн да то — не зиа. Па ипак и поред тога г. Грол наставља: „У сваком случају знамо и зна се да је питање о режији у суштппи (!), п данас још непрестано у врло рђавом стању и да се... није покушало нпшта на боље а много на горе“. Нека ми не замери г. Грол, али ја верујем да од онога што је било у тпм односпма пред одлазак Управе у којој је бно и г. Грол, — ннти је бнло нити може бптп горе. И опет понављам, нека ми не замери што ово тврдим као што ни ја њему не замерам кад мисли да је данас „у суштинп“ „много на горе“. Уверен да је нови позорпшни закон „услов sine qua non сваке стварне реформе и стварпог напретка“. г. Грол нам саоиштава новост да је ондашња Управа „изишла из позоришта зато што није била у стању извојевати позоришни закон“. Да ли је баш тако? Је ли или није, нека други суди, а ево текста оставке која је поднесена 9 фебруара 1906 год. „У вези саопштења које сам учинио г. министру јуче усмено о демонстрациј ама 7 о. м. у Народном Позоришту против Управе, услед којих се представа није могла почети, имам данас част замолпти г. министра и писмено да изволи разрешити од досадашње дужности потписаног као управника, г. М. Грола, професора III гимназије београдске, као драматурга, и г.г. Добр. М. Ружпћа, члана Држ. Савета, Богдана Поповића и Јована Скерлића, професоре Универзитета, као чланове књиж.уметничког одбора. — На овај корак целокупна Управа Народног Позоришта одлучила се, да бп са своје стране јединим начином који јој стојп на расположењу, спречила свакако тешку евентуалност затварања завода којим је до сад управљала и у ком је радила да га по свом најбољем умењу помогне и унапреди“. По ономе „није била у стању извојевати позоришни закон“, рекло би се, да је око тога вођена читава борба, да је ту, ако ништа друго, а оно бар законски пројект око којега су копља ломљена. Али од пројекта ни трага ни гласа, а у оставцп