Delo

ВОЛЕО БИХ... Волео бих да је драга моја Смерна као звон јутарњег звона, Нежна као шипарица која Из скромнога тихог пансиона; Да јој вазда са чежњом и надом Ја прилазим покорно и крадом; Усницама светој иконици, Са чистотом невинога чеда Што прилази причешћу ил’ слици Спаситеља, у којој огледа Душу своју као росу чисту У прозорје на мирисном листу. А када нам уснице се споје У дуг пољуб, да обрззи њени Зажаре се, ко кап крви што је Кад на првом снегу зарумени. Ж. ЛазаревиЂ.