Delo

X Р О Н И К А ИЗЛОЖБА УМЕТНИЧКОГ ДРУШТВА „ЛАДА“ (неколико црта: почетак сликарства у нас пре сто година, публика и њено васпитање). Ма да се Мај не налази у знаку рака, ипак је показао, овогодишњом Ладином изложбом, да наша уметност иде кораком рака, да је у застоју, можда у привременом. С погледом на размак времена од прве југословенске и њене прве изложбе, овај застој чини утисак тежим и поред уметности Марка Мурата, Јосима Даниловца и Петра Почека, о којима као уметничким појавама морамо више рећи. Први утпсак скучености, заморености, која се огледа без мало код свију уметника стоји у приличној хармонији са тескобом локала у коме је изложба, ова претрпаност подсећа па ђачке изложбе на академијама, међу којима се налазе и неколико академиских радова Љубомира Ивановића, излагани на ђачкој академској изложби 1907 год. у Минхену. Пространа и висока зграда оснрвне школе код Саборне цркве запрепастила нас је негостољубљем према уметницима. Заиста чудан појам о култури влада код Управе ове школе, кад пије могла да испразни још две три собе сиротој српској уметности, за време од месец дана, како би могла што боље распоредити своје радове. Изгледа да наше учитељство помишља или бар верује даједино њихов рад на просвети, служи васпитању народпом и да је довољно издавање пеколико слабнх дечијих нлустровапих листића (који се никако не могу упоредити са Чика Јовиним „Невеном“ п „Голубом“, чијаје бар књижевна вредност била велика), без смисла и идеје и да ће са њима бити у