Delo

КЊИГА 51. СВЕСКА 3. Д В Л 0 ЈУНИ, 1509. ГОДИНЕ МОЈ ЂЕНИЈЕ Давно се је благо вече црној земљи спустнло, Давно се је моје око жељно санка склопило. У том санку, дивном санку, лик сам свети видио, Видо сам свог ђенија кад’ се на ме наднио. Од сухог му цвећа венац бледо чело обвио, Над ликом се његовијем облак туге спустио. Око му је орошено сјајном сузом бисера, На њему су туге знаци: плачна црна одора. У руци му тучна лира, сузом купана, На њојзи су чудним јеком струне дрхтале, Мој су живот, моју љубав, плачно певале. Први пут сам видио те таквог ђеније Први пута око твоје плачно било је. Први пута видех лик ти боје блеђане Први пута чух ти струне болом трзане, Од тог доба кад се сјетим дана младости, Што под плаштом туге твоје дпвно мипуше, Око моје помућено горке сузе пролије. Срце болом растрзано бони очај нзлије, Мој ђеније, од тог доба немам радости, Живот мој се трза као барка сломљена Пзмеђ мора п обала стапца камена. Мали Зворнпк. f Авдо КарабеговиК +0+ Дело, kib. 51, 17