Delo

328 Л Е Л 0 — Та моја мисао нема ннчега општег... — Тамо, — пакосно бљештећи очима и иронично осмејкујући се, говорио је Нпкола Љовин, — тамо има извесне дражи, како да речем, геометриске — јасности, несумњивости. Може бити да је то утопија. Али допустимо да се од целе прошлости може начинити tabula rasa: нема својине, нема породице, онда се бар рад уређује. Али код тебе нема ничега... — Зашто ти мешаш, ја никад нисам био комуниста? — А ја сам био, и налазим да је за то још рано, али је то паметно и има будућности као и хришћанство у првим вековима. — Ја само мислим да радну снагу треба испитивати с природњачке тачке гледишта, то јест изучити је, признати њене особине и... — Али то је са свим узалуд. Та снага сама налази, према степену свога развића, извесан начин делатностп. Свуд су били робови, затим metayers; и код нас има наполичног рада, има ареднде, има најамничког рада, — шта ти тражиш? Љовин се одједном разжести на ове речи, јер се у дубини душе бојао да то не буде истина — то што је он хтео да балансира између комунизма и одређених форама — и да то мучно да је било могућно. — Ја тражим средства да радим продуктивно и за себе и за раднике. Ја хоћу да уредим... — одговори он ватрено. — Ништа ти нећеш да уредиш; ти хоћеш просто да будеш орпгиналан као што си целог века бпо, хоћеш да покажеш, да ти не експлоатишеш мужике нросто, пего са идејом. — Лепо, тп тако мислиш, — и доста! — одговори Љовпн, осећајући да му мишић на левом образу неуздржљиво игра. — Ти ниси имао, нити имаш убеђења, већ само хоћеш да забављаш своје самољубље. — Леио, молим те, остави ме само! — II оставићу те! II одавно је требало! II идеш до ђавола! II жалим што сам долазио! Ма како да се старао затим Љовин да умири брата, Никола пије хтео ништа да чује; говорио је, да је много боље да се разиђу, и Констаптнн је видео, да је брату постао живот просто несносан.